Конференција у Кијеву: корак према осуди јереси «цариградског папизма»

На конференцији су "цариградском папизму" супротставили принцип саборности Цркве. Фото: УПН

Конференција је поставила питање јереси папизма патријарха Вартоломеја, полажући право на статус „првог без премца“, и супротставила му се принципом саборности Цркве.

11. новембра 2021. године у Светоуспенској Кијево-Печерској лаври одржана је Међународна конференција „Саборност Цркве: богословске, канонске и историјске димензије“. Овај догађај треба посматрати у контексту других догађаја, чији се општи правац може описати као процес признавања „цариградског папизма“ као јереси на општецрквеном нивоу.

Ако се присетимо реакције православног света на легализацију украјинских расколника од стране Цариградске патријаршије, можемо видети да је то био протест против конкретних антиканонских поступака Цариградске патријаршије: „рехабилитаије“ Филарета, потврђивања као епископа лица без законске хиротоније, „анексије” Украјине из Московске Патријаршије итд. итд. Али нико није приметио да су такви поступци постали могући услед појаве новог учења у Фанару, које претпоставља постојање посебних и искључивих овлашћења Цариградског патријарха да управља Црквом. Управо су „захваљујући“ овој новој еклисиологији постале могуће антиканонске одлуке Цариградске патријаршије у Украјини. Например, у Изјави Светог синода РПЦ, у коме је Руска православна црква прекинула евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, ништа се не каже о идеологији „први без премца“, која је постала повод за ове акције. Исто се може рећи и за одлуке Архијерејског Сабора УПЦ од 13. новембра 2018. године.

Неко време након формирања ПЦУ сматрало се могућим да се саборним решењем „украјинског питања“ излечи раскол који је настао у православљу. Цариград је имао прилику да се у неком облику дезавуише своје одлуке, да направи одређене компромисе и врати статус куо који је постојао пре његовог антиканонског деловања. Али Фанар није искористио ову шансу, већ је, напротив, почео још више да се тера у ћошак, терајући своје одлуке силом.

Дана 26. фебруара 2020. године, на иницијативу Патријарха јерусалимског Теофила, у престоници Јордана Аману одржан је Састанак Поглавара и представника Помесних Православних Цркава. На овом састанку је било речи и о начинима за излечење црквене ситуације у Украјини, Црној Гори и Северној Македонији. Иако су током дискусије критиковане Фанарове тврдње о превласти у православљу, у завршном документу о томе није било ни речи. Углавном, овај први састанак у Аману није донео никакве значајне резултате осим општег позива на дијалог. Патријарх Вартоломеј је оштро критиковао скуп, рекавши да само он има право да сазива такве скупове.

Од тада, поступци и изјаве поглавара Фанара и других архијереја Цариградске патријаршије додатно отежавају ситуацију и сведоче о истрајности у промовисању нове фанариотске еклесиологије, која се све више назива „цариградским папизмом“. Патријарх Вартоломеј и не помишља да уради било шта како би се превазишао настао раскол у Православљу. Како преноси грчко издање „Макелејо”, говорећи у Њујорку 29. октобра 2021. године, он је генерално рекао да њега „баш брига” због искључења његовог имена из диптиха Руске православне цркве.

Паралелно са овим, Фанар све више промовише тему уједињења са Ватиканом у блиској будућности. При томе, фанариоти отворено говоре да главно дискутабилно питање на путу уједињења нису догматске разлике и не различито схватање шта је спасење и како се оно постиже, већ питање првенства у будућој јединственој верској структури.

Све је то довело до тога да су у већини Помесних Православних Цркава почели да схватају да је корен данашњих проблема у Цркви - јерес „цариградског папизма“, да је немогуће решити било који црквени проблем ни у Украјини, ни у Црној Гори или у другим земљама без превазилажења овог лажног учења...

Стога, Помесне Цркве све јасније схватају да на дневном реду није толико тражење начина за решавање украјинског питања или другог црквеног сукоба, колико изобличавање нове фанаритске еклисиологије.

Помесне Цркве су све јасније свесне да на дневном реду није тражење решења за украјинско питање већ изобличавање нове фанаритске еклисиологије.

Септембра 2021. године у Москви је одржана конференција „Светско православље: првенство и саборност у светлу православног вероучења“, у којој су учествовали представници Јерусалимске, Кипарске, Руске, Украјинске, Грузијске, Српске и Цркве Чешких земаља и Словачке. Његова Светост Патријарх Кирил је, отварајући конференцију, рекао: „Претензије на посебна права и привилегије и раније су износили цариградски јерарси и богослови, али никада нису биле изречене са толико оштром интонацијом и у толико радикалном тумачењу као данас. Дошло је до тога да се цариградски патријарх именовао не првим међу једнакима, већ „првим без премца“. Ова нова еклесиологија нема основа ни у светим канонима, ни у целокупном црквеном Предању". Патријарх Кирил је такође рекао да Архијерејски сабор Руске православне цркве на заседању у новембру 2021.мораће да у име читаве РПЦ да канонску оцену акцијама Цариградске патријаршије. На жалост, Архијерејски сабор био одложен за 2022.г. због пандемије коронавируса.

Неколико дана након ове конференције, Свети синод Руске православне цркве је проценио посету патријарха Вартоломеја Кијеву у августу 2021. године. Посебно је речено: „Подржавши раскол у Украјини, патријарх Вартоломеј је изгубио поверење милиона верника <...> одговорност за подривање јединства Православне цркве у потпуности је на патријарху Вартоломеју због његових антиканонских акција“.

Данашња конференција у Кијеву „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“ је наставак процеса у оквиру којег се разјашњава и формулише исконско учење Цркве о себи и неподударност с њим садашњих акција Фанара. Конференцији у Кијеву су присуствовали и представници Помесних Православних Цркава: Антиохијске, Руске, Српске, Бугарске, Пољске, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Православне Цркве у Америци. Потоњу је пет помесних цркава признало као аутокефалну, док је остале сматрају делом Руске православне цркве.

Ево мале анализе главних, по нама, изјава датих на конференцији.

Његово Блаженство Митрополит Онуфрије

У свом поздравном говору учесницима конференције, Поглавар УПЦ, Његово Блаженство Митрополит Онуфрије је, као и увек, јасно и сажето описао актуелну ситуацију и истакао акценте.

Као прво, он је управо саборност назвао основом устројства Цркве: „Саборно устројство Цркве је један од темеља православне еклесиологије. Од апостолских времена сви спорови и невоље које су настајале у Цркви решаване су на саборни начин".

Као друго, истакао је да су они који су се „борили против Цркве или хтели својом влашћу да је потчине, пре свега настојали да јој ограниче слободу у сазивању и одржавању Сабора <...> То није нимало случајно. Јер Сабори су посебан израз унутрашње снаге Цркве, њене слободе у Духу Светом“.

Као треће, митрополит Онуфрије је папизам назвао једном од главних претњи Цркви: „Једна од главних претњи која је скоро увек опседала саборну структуру Цркве били су покушаји да се ауторитет појединих јерараха подигне над ауторитетом Сабора. Тим путем је кренуо и католицизам, успостављајући папски примат у Васељенској цркви“, прецизирајући истовремено да „на Истоку никада нису пристали да признају првенство било ког епископа над црквеним Саборима“.

Као четврто, навео је да је сада Константинопољ заражен управо тим папизмом и да он угрожава цело Православље: „Данас видимо да је и у Православној Цркви угрожен њен саборни устрој. Цариградска патријаршија све гласније говори о својим посебним правима и настоји да самостално решава најважнија питања црквеног живота. Управо је идеја Цариградске Цркве о њеном посебном статусу основни узрок тешке кризе у којој се данас налази читаво светско Православље".

И на крају, Његово Блаженство Онуфрије је рекао одакле треба почети да се превазиђе актуелна криза у Православљу: „Морамо се изнова и изнова упуштати у проучавање светоотачког наслеђа како бисмо исправно проценили изазове који се сада налазе пред Црквом."

Саборно устројство Цркве један је од темеља православне еклисиологије. Од апостолских времена сви спорови и невоље које су настајале у Цркви решавале су се саборно.

Његово Блаженство Онуфрије

Управо ово дубоко и свеобухватно проучавање Светог предања Цркве по овом питању представља главни задатак борбе против јереси „цариградског папизма“ у садашњој фази. Дневни ред конференције у потпуности испуњава овај задатак. Према саопштењу КДАиС-а, то су питања:

  • Саборност Цркве као теолошка и канонска категорија;
  • Апостолски сабор у Јерусалиму као основа саборности Цркве;
  • Васељенски сабори: историјске околности њиховог сазивања и принципи њиховог одржавања;
  • Проблем првенства у Васељенској Цркви у доба васељенских сабора;
  • 28 канон IV Васељенског Сабора: богословски, канонски и историјски аспекти; 
  • Проблем жалбе на одлуке црквених судова у канонима Васељенских Сабора;
  • Дискусије о првенству у Васељенској Цркви у савременој православној теологији;
  • Криза у Светском Православљу изазвана деловањем Цариградске патријаршије у Украјини.

Као што видимо, акције Фанара у Украјини, које су изазвале актуелну кризу, само су једно од осам питања, а и тада је на последњем месту, пошто је, као што је већ поменуто, ово само последица, а не основни узрок.

Митрополит Бориспољски и Броварски Антоније

„Учење о примату у Васељенској Цркви <...> представљало је озбиљну претњу јединству светског православља. <…> Данас треба да се вратимо апостолском поимању Црквених Сабора као посебног средства спознаје Божанствене Истине. Морамо запамтити да управо на Саборима благодат Духа Светога делује на посебан начин, упућујући Цркву у истину“.

Ове речи митрополита Антонија значе дубље истине него само констатација да Цркви је својствен саборни, а не индивидуални облик владавине. Ради се о томе да се саборност прилично често меша са демократијом, када се мишљење већине сматра исправним. Црквена саборност је сасвим другачија. Ово није такмичење различитих тачака гледишта, не већинско гласање, па чак ни начин да се пронађе прихватљив за све консензус. На саборима се на задивљујући и несхватљив начин испољава деловање Светог Духа. Већ на првом Апостолском сабору, описаном у књизи Дела апостола, апостоли су донели одлуку са формулацијом: „Угодно је Духу Светоме и нама“ (Дела 15,28). И то је био опис онога што се заиста догађало на Сабору, а не само лепа метафора. Сходно томе, задирање у саборни начин управљања Црквом јесте задирање у деловање Духа Светога у овом свету.

Данас треба да се вратимо апостолском поимању Црквених Сабора као посебних начина спознаје Божанствене Истине. Морамо памтити да управо на Саборима благодат Духа Светога делује на посебан начин, упућујући Цркву у истину.

Митрополит Антоније

Епископ Баришевски Виктор

„Према постојећој православној традицији, ни саборност се не може разумети без продубљивања у појам првенства, нити првенство може постојати без саборности на свим нивоима, на којима су они практично међусобно повезани, јер се саборност и првенство међусобно допуњују и зависе један од другога".

Црквени историчари кажу да су сабори као облик црквене власти почели да се показујују активно око друге половине 2. века. Чисто са практичне тачке гледишта, тражило се да неко сазове Сабор, организује његово одржавање, председава његовим седницама, а затим контролише спровођење одлука Сабора. Тако историјски настаје појам првенства у Цркви. Саборност и првенство не само да се допуњују и зависе једно од другог, већ и условљавају једно друго. Како пише црквени историчар А.П. Лебедев: „Укините Саборе – неће бити ништа што би открило власт митрополита (првенства – прим. аут.). Уништите институцију митрополита, – неће бити Сабора“.

Полазећи од таквог схватања првенства и саборности, патријарх Вартоломеј није требао да решава украјинско питање сам или уз помоћ њему послушних фанарских епископа, већ је требало да сазове прави сабор од свих оних којих се ово питање на овај или онај начин тиче. Али патријарх Вартоломеј је поступио другачије, одбацивши тиме поимање првенства које је Црква имала током своје историје.

Патријарх српски Порфирије

Поглавар Српске Цркве је у свом поздравном говору учесницима конференције још једном потврдио да у Украјини признаје искључиво јурисдикцију канонске Украјинске православне цркве под управом Његовог Блаженства Онуфрија: „Црква Светог Саве признала је и признаје у Украјини само једну канонску Цркву – Украјинску Православну Цркву под омофором Вашег Блаженства. Причешћујући се из једне Чаше, молимо се за окончање немира на украјинској земљи".

Али главна је идеја Патријархове посланице иста као и код других архијереја – Црква пролази кроз кризу саборности: „Господ нам је судио да живимо у доба осуде љубави (Матеј 24,12) и осиромашења осећаја саборности у православном свету. Последице ове кризе биле су невоље које су задесиле канонску Украјинску Православну Цркву. Искушења која су задесила православни народ Украјине нису лака. По закону црквеног живота, јединства и саборности, саосећамо са својом браћом. Када су се у недавној прошлости српске цркве претвориле у рушевине, а хиљаде Срба избегло, Украјинска Православна Црква је духовно била уз нас, а ми смо увек осећали молитвену подршку Кијева".

Епископ Моравички Антоније, викар Његове Светости Патријарха српског Порфирија

„Патријарх Вартоломеј се није консултовао ни са једном од Помесних Православних Цркава. То вређа друге поглаваре Помесних Цркава, и они верују да је Вартоломеј по части први међу једнакима, али не и први као папа римски. Он нема таква овлашћења. Васељенски сабори и црквени оци кажу да Цариградски патријарх не може бити тај који сам доноси одлуке попут давања аутокефалности некој од структура Помесних Цркава".

Ово је потврђивање става који је изречен у рефератима епископа Баришевског Виктора и многих других учесника конференције. Ако се присетимо догађаја који су претходили признању украјинских расколника од стране Фанара и стварању ПЦУ, видећемо да су делегације Цариградске патријаршије пре доношења својих антиканонских одлука обилазиле многе Помесне Цркве, али истовремено су јерарси Фанара истицали да се не консултују са Помесним Црквама, не питају за њихов став, већ их једноставно обавештавају о одлукама које су фактички донете.

Такође владика Антоније је рекао и да Српска црква може да прекине евхаристијско општење са Фанаром ако он призна расколнике у Црној Гори или Северној Македонији.

Митрополит Варшавски и читаве Польске Сава

У свом поздравном обраћању организаторима и учесницима међународне конференције, које је прочитао надбискуп вроцлавски и шчећински Ђорђе, Поглавар Пољске цркве је рекао:

„Чињеница појављивања тзв. „Православне цркве Украјине“, уместо да лечи верска осећања у Украјини, то је заоштрила и закомпликовала. Уместо једињења друштва, дошло је до поделе која је превазишла тзв. „украјински раскол“ и захватила је цело Светско Православље. Зато треба стално да се подсећамо да је главна одлика Саборности Свете Православне Цркве - њено јединство, она живи верношћу догматском учењу Свете Цркве и у њој нема места за еклесиолошки компромис".

У овим речима се истичу две ствари. Прво, то је констатација чињенице да је „украјинско питање“ прекорачило границе Украјине и захватило цео православни свет. Да би се то разрешило, сада је неопходно учешће свих Помесних Цркава. И друго, Поглавар Пољске Цркве тврди да не може бити компромиса око догмата Цркве, а то даје да се претпостави да ће претензије патријарха Вартоломеја на поглаварство у Цркви добити одговарајућу оцену и да ће се назвати одступањем од догмата о Цркви, или другим речима - јерес...

Црква не само да одбацује „цариградски папизам“, већ му супротставља начело саборности.

Закључци

Формат овог чланка не дозвољава да се проуче сви или бар значајни део говора учесника конференције, међутим, већ цитиране изјаве су довољне да се изнесу следећи закључци:

Као прво, сама чињеница одржавања Конференције „Саборност цркве: богословске, канонске и историјске димензије“ сведочи да Црква констатује постојање јереси „цариградског папизма“ и да та јерес угрожава Православље.

Као друго, учешће представника других Помесних Цркава у конференцији сведочи да се овај проблем доживљава као проблем целе Цркве, а не само као сукоб између Цариградске и Московске патријаршије.

Као треће, борба против јереси „цариградског папизма“ се води на различитим нивоима:

  • богословском, као осмишљавање исконског православног учења о Цркви и како се Црква управља у свом земаљском постојању;
  • условно политичком – супротстављање Помесних Цркава агресивној политици патријарха Вартоломеја.

Као четврто, Црква не само да одбацује „цариградски папизам“, већ му супротставља начело саборности. Помесне Цркве, у сарадњи на принципима хришћанске љубави и међусобног поштовања једна према другој , траже конкретне механизме за остваривање принципа саборности у данашњим историјским условима.

Како ће се догађаји даље развијати сазнаћемо ускоро, али можемо претпоставити следеће:

  • Фанар ће наставити да истрајава у промоцији теорије „први без премца“.
  • Све већи број Помесних Цркава, као и јерараха из оних Цркава које још увек признају превласт Фанара над собом, увиђаће потребу да се „цариградски папизам“ покаже као јерес. То ће се десити, између осталог, и зато што је богословско схватање овог питања на Кијевској и Московској конференцији толико дубоко и темељно да му се једноставно нема шта супротставити.
  • За очекивати је да ће бити одржано још неколико сличних конференција, могуће у другим земљама.
  • Архијерејски сабор Руске православне цркве, који треба да се одржи 2022. године, даће јасну и утемељену оцену „јереси цариградског папизма“. Ова процена ће постати смерница за заједничке напоре Помесних Цркава у борби против нове еклесиолошке јереси.
  • У догледно време треба очекивати други сусрет поглавара и представника Помесних Цркава у такозваном Аманском формату. Овај састанак обећава да ће бити много продуктивнији од првог.

И наравно, пре или касније ће јерес „цариградског папизма“, као и свака јерес, потонути у заборав, а право православно учење остаће заувек. О томе говори цела историја Христове Цркве.

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.
Система Orphus