Патријарх Вартоломеј и три знака његове гордости

Зашто је патријарху Вартоломеју постало "баш ме брига" за јединство Цркве. Фото УПН"

Патријарх Вартоломеј је рекао да га „није брига” за недостатак општења са РПЦ. Зашто је један од најугледнијих архијереја Цркве то овако изразио и шта то значи?

Обраћајући се угледним представницима грчке дијаспоре у Сједињеним Америчким Државама, патријарх Вартоломеј је рекао да га „није брига“ што је његово име искључено из диптиха Руске православне цркве.

Фраза коју користи Патријарх Велике Цариградске Цркве је прилично опсцена. Према речима Грка, који подједнако добро познају руски и грчки језике, речи патријарха Вартоломеја „σκασιλα μου” су блиске грубости, а њихов превод на руски као „не занима ме” и даље је прилично мекан. Веома су речити и индикативни и позоришна пауза поглавара Фанар у овом тренутку, и смех грчке публике. 

Утисак је да се поглавар Фанара зауставио буквално на корак од псовки, засада је остао. Сасвим је могуће да ће их даље бити „још“. Зашто тако мислимо? Јер са жаљењем морамо констатовати да се некада један од најугледнијих патријараха на свету, епископ Цркве Христове, постепено претвара у личност која се све више удаљава од Јеванђеља и Христовог учења. О томе може да сведочи не само његов „немарни“ одговор на питање јединства Цркве, већ и многи други примери, о којима ћемо у наставку говорити. Зашто се то дешава и шта је изазвало толико отворену духовну деградацију?

„Упорност воље“ и признање грешака

Неки од црквених отаца су говорили да „јерес - није заблуда ума, већ упорност воље“. Заиста, многи јеретици су били добро образовани људи и нису могли да не разумеју да је њихово учење противно учењу Христовом и Црквеном, али су се ипак држали својих јереси. Зашто? Због истрајности воље, односно због гордости.

Другим речима, признање своје грешке захтева одустајање од гордости, што је за јеретике, како нам показује историја Цркве, увек била проблематична одлука. Уосталом, веровали су да су бољи од других, паметнији, образованији, па се зато нико не усуђује да их учи или исправља. Због тога су Арије, Несторије и Македоније обешчастиле своја имена и ушли у историју Цркве као јересиарси. Изгледа да се исти проблем примећује и код патријарха Вартоломеја.

Давањем Томоса ПЦУ намерно је починио канонски злочин. Поглавар Фанара је свој чин објаснио „потребом“ и „коришћу“ за Цркву. Односно, према његовим речима, „аутокефалност“ ПЦУ је требала да превазиђе раскол у Украјини, уједини „три гране украјинског православља“ и припоји милионе Украјинаца Цркви Христовој (о личним интересима Цариграске патријаршије ћемо прећутати). Али, ништа од овога се није догодило. А ово је немогуће не видети.

Нема чак ни елементарног – правог уједињења украјинских расколника међу собом.

У ПЦУ нема чак ни елементарног – правог уједињења украјинских расколника међу собом.

Као што је познато, један од главних принципа постојања Цркве као институције је принцип „један град – један епископ“, формулисан још на Првом Васељенском Сабору. Пре формирања ПЦУ, сваки већи украјински град имао је „епископа“ из УПЦ КП и „епископа“ из УАПЦ. По логици канонског права, формирањем нове „уједињене цркве“, епархије пређашњих структура на једној територији требало је да се уједине у једну. Исто тако, један од „владајућих епископа“ морао је да попусти и потчини се другом. Али ништа слично се није догодило. Сваки центар области и даље има две епархије и два „епископа“. А у Виници, где, после одласка митрополита Симеона (Шостацког), бившег владајућег архијереја Виницке епархије УПЦ, у раскол, у структури ПЦУ постоје чак три епархије: Виницко-Барска, Виницко-Брацлавска и Виницко-Туљчинска. Упркос разлици у називима, све три структуре имају своје катедрале у Виници, а тамо живе и „владајући епископи“.

Другим речима, механичка „аутокефалност“ ПЦУ није испунила мисију због које је расписали на Фанару. Штавише, то је поделило Православни свет, пошто неке Цркве и епископи признају његов легитимитет, док други не. Види ли ово патријарх Вартоломеј? Да. Да ли разуме шта се дешава? Наравно. Зашто онда не поништи своју одлуку о Томосу ПЦУ, као што је, на пример, укинуо аутономију Архиепископије Западних парохија? Гледамо горе – „не заблуда ума, него упорност воље“. То јест, баш охолост је то што не дозвољава поглавару Фанара да донесе једину исправну одлуку у овој ситуацији. Шта нам даје за право да тако нешто тврдимо? Поређење поступака патријарха Вартоломеја са оним што свети оци говоре о гордости. 

Први знак гордости: уздизање

Гордост је смртни грех и страст, која, као и свака страст, има прогресивни карактер и нужно утиче на све аспекте духовног живота човека. Свети Јован Златоусти је писао да је „гордост почетак греха“, јер „сваки грех почиње од ње и у њему налази свој ослонац“.

Ава Јован Касијан Римљанин говори о гордости на следећи начин: „Ова страст, иако је по времену борбе са пороцима и по реду пребројавања на последњем је месту, али је по значају и времену настанка прва: ова звер је најжешћа, жешћа од свих претходних, искушава посебно савршене и готово већ постављене на врх врлине, и упропаштава их суровим кајањем. Гордост је толико велико зло да заслужује да има противника, ни анђела, ни друге силе које му се супротстављају, већ самог Бога...“ Одјекује му монах Антоније Велики: „Сви су греси гнусни пред Богом, али је гордост срца најгнуснија од свих“.

Али како да препознамо гордог човека, који знаци указују на то да је особа подложна овој страсти? Послушајмо Светог Василија Великог: „Почетак гордости је обично презир. Онај ко друге презире и сматра за ништа - једне сматра сиромашним, друге људе ниског рода, треће незналице, због таквог презира долази до тога да самога себе сматра мудрим, разборитим, богатим, племенитим и јаким. 

Почетак гордости је обично презир . Онај ко презире, кроз такав презир долази до тога да самог себе сматра мудрим, разборитим, богатим, племенитим и јаким.

Светитељ Василије Велики

А сада да упоредимо речи великог светитеља са неком од изрека патријарха Вартоломеја. На пример, коментаришући неслагање Руске цркве са признавањем ПЦУ, поглавар Фанара је рекао да је ово „клеветничка кампања против историјске одговорности Цариградске патријаршије, која им је донела хришћанство и направила од њих цивилизоване људе".

Управо се у овим речима види уздизање на које је указивао Свети Василије. То потврђује не само патријарх Вартоломеј, већ и његови најближи сарадници. На пример, један од најстаријих епископа Цариградске Патријаршије, митрополит Апостол Деркијски (Данилидис) рекао је дословно следеће:

„Са гнушањем читам у медијима антицрквене и антигрчке изјаве представника руског присуства у Украјини и у стању праведног гнева одговарам: зачепите уста и макните руке од наследника оних који су направили од вас хришћане! Све дугујете ономе што тако презриво називате Истанбулом! За нас је ово једини Град који овде стоји вековима и даје само благослов свима вама који славите 1033. годишњицу од примања хришћанства, али при том нигде не помињете ко вас је покрстио и дао оно чиме се сада хвалите. Дали смо светлост – враћате нам је у таму огрнуту! Дали смо благодет - одговарате незахвалношћу! Донели смо вам културу – вређате нас!“

Могу се навести и друге изјаве како патријарха Вартоломеја, тако и других представника Фанара, који се непрестано позивају на њихову улогу у историји Руске и других Цркава. Фанариоти сматрају да је сама чињеница примања вере Христове из руку Грка већ довољни разлог да се заузме посебни положај у Цркви. Али у Цркви није главно етничко порекло, главно је бити не наследници овог или оног народа или ове или оне цивилизације, већ је главно наследити свеце, бити Христови по пореклу. Уосталом, зар Јудеји нису рекли Христу „деца смо Аврамова“? А шта им је Христос одговорио, сећате ли се?

Нису ли Јудеји рекли Христу „деца смо Аврамова“? А шта им је Христос одговорио, сећате ли се?

Други знак гордости: пожуда за почастима

Светитељ Василије Велики истиче још један знак охолог човека: „Како се препознаје охоли? Препознаје се по томе што тражи преференције“.

То јест, поред уздизања, други знак охолости је пожуда за почастима и преференцијама. Читамо речи патријарха Вартоломеја: „Ми смо дужни да водимо Помесне Аутокефалне цркве као старији брат  у једној породици. Или: „Они који доводе под питање права и обавезе Васељенске патријаршије, заправо доводе под питање само њихово постојање и идентитет, саму структуру Православља".

На другом месту, поглавар Фанара говори о месту које, по његовом мишљењу, треба да заузме у Цркви: „Хоћу да питам: зар не у свакој епархији има Првог? Зар не у свакој цркви има Првог? Зашто онда њега (Првог, - Ред.) нема у Помесним Црквама? Пошто од најмање структуре, а то је парохија, до Помесне Цркве у целини, они имају Првог, како је онда могуће да Помесне Цркве немају својег Првог?“.

А ево речи митрополита Адријанупољског Амфилохија: „Постоји мишљење да Цркву води Христос. Али у стварности Цркву предводи Васељенски патријарх“..

Како се препознаје гордост? Препознаје се по томе што се жуди за преференцијама. 

Светитељ Василије Велики

Али у Цркви Први, тојест Њен Поглавар, увек је био, јесте и биће Господ Исус Христос. А неслагање Фанара са овом једноставном истином само указује на болест која је задесила ову некада Велику Цркву.

Трећи знак охолости: увредљивост

Уздизању и пожуди за почастима Свети Јован Златоуст додаје и трећи знак гордости – увредљивост: „Охоли човек је склон да се освети за увреде. Горди човек не може равнодушно да подноси увреде ни од виших, ни од нижих; а ко не толерише смирено увреде, тај није у стању да поднесе несрећу“.

И опет, у интервјуу грчком листу Политис, патријарх Вартоломеј је дословно рекао следеће: „Дефинитивно смо се растужили због иницијативе да се одржи „братски састанак“ у Аману". Рекло би се, зашто је православни Патријарх узнемирен због састанка Поглавара Помесних Цркава? Зато што се не слажу са његовом одлуком да призна ПЦУ, јер их није он сакупио, јер су неки од њих одбили да учествују на Критском сабору, који је организовао Фанар.

Иначе, патријарх Вартоломеј је више пута наговестио да је одлука о признању ПЦУ подстакнута одбијањем Руске цркве да учествује на Критском сабору. Ево само једне од ових изјава: „Сада они траже Сабор (да размотре одлуку о признању ПЦУ, – Ред.)! Требали су признати Критски Свеправославни Сабор, а морали су тамо и да дођу. Али нису."

Како да се не присетимо расуђивања о гордости монаха Јована Касијана Римљанина: „Охолост се одликује следећим ознакама: најпре је много је гласна у разговору, у њеном ћутању је - досада, у весељу - гласни смех, у тужном случају - неразумна туга, у одговору - пркос, у говору - лакомисленост, речи се изражавају без срдачности, безобзирно. Она нема стрпљења, туђа је љубави, дрско наноси увреде, али сама не може да их толерише. Она није склона послушности, ако се нешто не поклапа са њеном жељом и вољом. Непоколебљива је у неслагању с опоменама; не може да се одрекне своје воље, упорна је да се не повинује другима, увек покушава да настоји на свом мишљењу, али не жели да попусти другом; и тако, пошто постане неспособна да прихвати спасоносни савет, у свему више верује свом мишљењу него мишљењу стараца или духовних отаца“.

Охолост као духовна болест

Православци већ почињу да навикавају на то да сваких месец-два буде нека шокантна изјава патријарха Вартоломеја. Вероватно не вреди цитирати све оне речи којима је Патријарх Вартоломеј дрско вређао, био непоколебљив у прихватању опомене, покушавао да инсистира на свом мишљењу и веровао себи више него мишљењу стараца или духовних отаца. О свим овим изјавама нашироко се расправљало у православном окружењу.

Очигледно је да је духовно стање у коме се налази поглавар Цариградске цркве веома слично оном које је описао монах Јован Касијан Римљанин. А како би могло бити другачије? Јер, одлучивши најпре да непокајаним украјинским расколницима додели Томос, а потом бивајући у заједници са њима, патријарх једноставно није могао да избегне да се зарази духовном болешћу од које ови људи пате – охолошћу. Управо та страст не дозвољава човеку да каже једну просту реч „опрости“, не даје му да призна своје грешке, спречава га да крене путем исправљања.

И ако је то тачно када је реч о обичном хришћанину, онда се у односу на патријарха Вартоломеја проблем духовне зависности од гордости само вишеструко заоштрава. Монах Јован Касијан је писао да „високе зидове светости охолост поравнава са земљом порока и не оставља никакву слободу покореној души. И што богатију душу зароби, то тежем јарму ропства подвргава њу и, зверски одузевши врлине, потпуно је разголичи."

Усудимо се да тврдимо: патријарх Вартоломеј је личност која је опчињена страстима, и по речима светитеља Василија Великог, „не може се излечити од ове страсти ако не остави све мисли о својем првенству“. Штавише, он је монах, а и монаху, и хришћанину је увек корисно да се боре против уздизања и гордости.

Јер, како је рекао светитељ Јован Златоусти, „нема зла једнаког гордости“, будући да „она човека претвара у демона – охолог, богохулног кривоклетника“. Додајмо: и у онога којега „баш брига” за јединство Цркве Христове.

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.
Система Orphus