Посланица тројице о екологији: шта или кога спасавамо?

Поглавари англиканаца, католика и Фанара су се обратили човечанству. Фото: УПН

Папа, патријарх Вартоломеј и поглавар англиканаца Джастин Уелби као лидери хришћанства се обратили човечанству. На шта позивају, зашто су ови позиви интересантни за нас?

Три верска радника, који су се позиционирали као поглавари католичке, православне и англиканске цркве, објавили су документ у којем су апеловали на цео свет са позивом да спасе природу. Какви се закључци могу извући из саме чињенице настајања ове поруке, као и њеног садржаја?

Порука долази уочи Конференције УН о климатским променама која ће се одржати новембра 2021. године у Глазгову, Шкотска. Очекује се да ће конференција бити репрезентативна - како се планира, у њој ће да учествују делегације из 196 земаља, као и представници бизниса те климатолози. Овако велики климатски самити нису одржавани од 2015. На самиту у Глазгову планирано је доношење врло концептуалних одлука које ће утицати не само на економике земаља света, већ и на њихову социјалну сферу, унутрашњу и спољну политике. Борис Џонсон, премијер Велике Британије која је домаћин самита, рекао је: "На самиту СОП26 у Глазгову новембра ове године потребно нам је да све остале земље следе пример Велике Британије и преузму на себе обавезе за постизање чистих нултих емисија угљеника до средине века."

Преведено на разумљив језик, то значи да ће се земље које то не могу да обезбеде (а биће их апсолутна већина) подвргнути разним санкцијама и на крају изгубити суверенитет, односно његове остатке. Већ у блиској будућности, роба, произведена са такозваним „уделом угљеника“ биће подложна повећаним царинама. Таква политика ће још више убијати економике оних земаља које неће моћи да уложе огромне количине новца у такозвану „зелену привреду“. Да не спомињемо ни ће само моћници овога света одређивати чија је привреда "зелена", а чија "прљава". Не упуштајући се дубоко у тему колико антропогени фактор утиче на климатске промене, рећи ћемо само да начини помоћу којих се предлаже очување екологије (уз безусловну потребу очувања природе) недвосмислено воде јачању глобализације и концентрацији све моћи света у рукама мале групе људи. А свако ко је упознат са књигом Апокалипса одлично разуме чему ови процеси воде. Тешко их је спречити, али сваки политички или верски лидер може одлучити да ли ће у њима да учествује или не. Лидери Фанара, Ватикана и англиканизма су одлучили да учествују.

Начини којима се предлаже да се чува екологија недвосмислено воде јачању глобализације и концентрацији све моћи света у рукама мале групе људи. И свако ко је упознат са књигом Апокалипсе савршено разуме чему воде ови процеси.

Папа је поглавар католика, Велби је англиканац, а чији је поглавар патријарх Вартоломеј?

Гледајући на ауторе поруке, логично је поставити питање: у ком статусу је сваки од учесника потписао ову посланицу? Папа Фрањо је поглавар Католичке цркве у целом свету, архиепископ Кентерберијски Јустин Велби је лидер Англиканске цркве, али какав је статус патријарха Вартоломеја? Формално, он је поглавар једне од 14 општепризнатих Помесних Православних Цркава. Али он се сам поставља као вођа читавог православног света и чини се да је учешће у потписивању посланице на равноправној основи са онима који су стварно лидери својих конфесија јо један начин да се устврди имиџ "православног папе" пред међународном заједницом.

Треба напоменути да позиционирање Цариградске патријаршије као структуре која представља целокупно Православље активно подржава амерички политички естаблишмент. Тако је на инаугурацији америчког председника Џ. Бајдена 21. јануара, прес служба Беле куће саопштила да ће поглавар америчке архиепископије Фанара, архиепископ Елпидофор (Ламбринијадис) „представљати православно хришћанство и узносити молитву у име верника Сједињених Држава“.

Чега нема у посланици

Пре него што да анализирамо саму поруку и разговарамо о томе шта се у њој садржи, морамо да обратимо пажњу на оно што се у њој не садржи. А недостаје оно најважније - Јеванђељско разумевање света, греха и оно на шта треба усмерити напоре сваког човека и Цркве у целини. Христос Господ је дао универзалну заповест за решавање свих проблема за сва времена: „Тражите најпре Царство Божије и Његову правду, и све ће вам се то додати“ (Мат. 6:33). Ако особа, друштво и човечанство у целини почну тражити Царство Божје, сви други проблеми - финансијски, друштвени, економски и сви други, - решавају се на природан начин, као сами од себе. Али ако прво покушамо да решимо ове земаљске свакодневне проблеме, а оставимо Царство Божје по страни, онда губимо и  Царство, и наши проблеми се не решавају. То потврђује читава историја човечанства.

Чини се да би лидери верских организација који себе називају хришћанима, у својој поруци требали управо позвати људе да се врате Богу, да сведоче о Христу и да је само Христос јесте спаситељ света, да само Он може спасити човека и преко тога - цео универзум. Али у поруци нема ништа од овога. Ништа се не каже да је најдубљи узрок свих катаклизми јесте грешност човека и да је само борба са грехом једини ефикасан начин да се спасе и човек, и природа. Ништа се не каже о Христу који је дошао на земљу и дао свој живот за спасење људи. Да, може се рећи да су политички лидери који ће се окупити на конференцији у Глазгову могу бити представници других религија,  чак и неверници, може се рећи да тема Христа и Његове спасилачке мисије на земљи сада није у моди. Не би ли о томе хришћанске вође требали да говоре сада? Зар се у овом случају не испуњавају речи Јеванђеља: „... ко год се постиди Мене и Мојих речи у овом прељубничком и грешном нараштају, постидиће се  тога и Син Човечји такође када дође у слави свог Оца са светим Анђелима “(Марко 8:38)?

Што има у посланици


Порука се састоји од преамбуле и три мала одељка. У преамбули су три религијска лидера споменула коронавирус као фактор који тера човечанство на размишљање о властитој рањивости и о томе шта може учинити да се заштити. Једна од књига Старог завета, наиме књига пророка Јоне, говори о томе шта су становници Ниниве учинили да спрече уништење свог града: „Ова реч је стигла до краља Ниниве и он је устао са свог престола и скинуо своје краљевске одежде и обукао се у рухо, па сео на пепео и наредио да се у име цара и његових великаша прогласи и каже у Ниниви: да ни људи, ни стока, ни волови, ни овце ништа не једу, не иду на пашу, не пију воде, да се покрију рухом и моле Бога, и да се сваки скрене са свог злог пута и од насиља руку својих. Ко зна, можда Бог буде милосрдан и нећемо да погинемо" (Јона 3: 6-9).

А ево шта нуде поглавља Фанара, Ватикана и англиканства: „Управо зато, као лидери наших Цркава, позивамо све, независно од њиховог погледа на свет и вероисповест, да слушају глас плача Земље и сиромашних људи, да анализирају своје понашање и обавежу се да ће радити за добро Земље, коју нам је Бог дао“.

Затим долази први део под називом „Важност стабилног развоја“, у којем верск лидери описују парадигму садашњег начина привреде као крађу ресураса од будућих генерација. Ово је заиста тужна чињеница и заиста треба нешто учинити по том питању. Али из неког разлога, они као основ за своје образложење наводе три Јеванђељске приче: о неразумном богаташу (Лука 12: 13-21), о блудном сину (Лука 15: 11-32) и о кући изграђеној на камену (Мат. 7, 24-27) и тврде да нас „ове приче позивају нас да шире погледамо на свет и препознамо своје место у широкој историји човечанства“.

У светоотачкој традицији, Јеванђеоске приче дате у поруци никада нису схваћене у контексту начина привреде човека на земљи.

Међутим, у светоотачкој традицији ове Јеванђеоске приче никада нису схваћене у контексту начина привреде човека на земљи. Прича о богаташу који је пожњео толику жетву да није имао где да је спреми схваћена је у поруци као критика прекомерне производње, када се производи више робе него што је потребно за потрошњу. Јеванђеље говори о немилосрдности богаташа и његовој вери у прикупљено богатство. „Слепи богаташ није размишљао о Богу, о вечности, о својој сиромашној браћи; мислио је само на себе, мислио је погубно за себе, јер је заборавио на намену душе и за њу предодредио, у машти својој, бескрајно поробљавање тела “(Св. Игњатије Брјанчанинов).

Смисао приче о блудном сину, према посланици, схваћен је као сажаљење због потрошеног очевог имања. У самом Јеванђељу нагласак на овом тренутку ставио је најстарији син, који се није нимало обрадовао повратку свог брата. Међутим отац, под којим се мисли на Бога, сву своју пажњу посвећује сину који се вратио. Важан му је син, а не имовина коју је расипао. Прича о расипном сину - прича је о покајању, није случајно да се чита у једној од припремних недеља за Велики пост. Али три верска лидера то другачије схватају. „Такође знамо за блудног сина који узима своју имовину од оца, расипа је и на крају гладује“, - каже се у поруци.

И на крају, Христове речи из Нагорне проповеди о томе да треба градити кућу на камену схваћене су овако: „Упозорени смо на доношење краткорочних одлука и наизглед јефтинијих опција за градњу на песку, уместо да градимо на стени за наш заједнички дом који ће издржати олује." Не, Спаситељ нас упозорава не на „доношење краткорочних одлука“, већ да за спасење душе није довољно само слушати речи Христове, већ и следити њих: "Свакога који слуша ове Моје речи и следи њих, упоредићу човеку благоразумном који је изградио дом свој на камену"(Мат. 7:24). „Шта је дом нерукотворни? - Он јесте душе верника и љубитеља Господа. Јер га подиже мудри Градитељ Исус Христос, (основан) на камену је, на Самом Господу, на Његовој животворној Речи, на Божјој сили, на Светом Духу “(Св. Макарије Велики).

Други део поруке је насловљен „Утицај на људе који живе у сиромаштву“ и своди се на то да негативне климатске промене највише погађају најсиромашније земље. "Али и ми се суочавамо са дубоком неправдом: људи који су претрпели најкатастрофалније последице ових злоупотреба најсиромашнији су на овој планети и сносе најмању одговорност за њихово наношење", - каже се у поруци. Такође се каже да наша генерација заправо живи за рачун следећих генерација. Ово је тачно, али који је рецепт против тога од три верска поглавара? Можда је ово покајање и окретање Богу? Можда је ово отказивање промоције ЛГБТ-особа, слободе абортуса и еутаназије те повратак традиционалном моралу? Можда је то борба са страстима према светоотачком учењу? Ни случајно! Предлаже се успостављање равнотеже између краткорочних и дугорочних бенефиција: „Чујемо од младих људи, који разумеју, да је њихова будућност у опасности. За њихово добро морамо да направимо избор, морамо да изаберемо шта ћемо јести, како путовати, трошити, улагати и живети на другачији начин, не размишљајући само о непосредном интересу и користи, већ и о будућој користи."

Ако се прва два одељка могу назвати мотивирајућим делом, онда је последњи трећи одељак - део закључака или позив на акцију. Зове се: "Позив на сарадњу". Као квинтесенција овог одељка може се цитирати на следећи начин: „Свако од нас појединачно мора преузети одговорност за то како користимо своје ресурсе. Овај пут захтева још ближу сарадњу свих Цркава у њиховој посвећености бризи о стварању. Заједно као заједнице, Цркве, градови и нације, морамо се преусмерити и пронаћи нове начине за заједнички рад на рушењу традиционалних баријера међу народима, заустављању конкуренције за ресурсе и започињању сарадње".

Посебно је важно напоменути да се одговорност за коришћење ресураса схвата као задатак Цркве. А пошто у поруци нема других задатака, може се учинити да је брига о ресурсима схваћена као Њен главни циљ. Али између овог схватања и Христових речи о задатку Цркве - просто је огроман јаз: „Дакле, идите, научите све народе, крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа, учећи их да поштују све што Сам вам заповедио; и ево, Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“(Матеј 28: 19,20).

На крају свог апела, три верска лидера кажу да је њихова заједничка порука јесте пример уједињавања напора конфесија чији су представници. Другим речима, још један пример екуменизма на делу. „Ово је први пут да се нас троје осећамо примораним да заједно решавамо хитно питање одрживости животне средине, његовим утицајем на хронично сиромаштво и важност глобалне сарадње. Дакле, у име наших заједница, апелујемо на срце и ум сваког хришћанина, сваког верника и сваке особе добре воље “, - каже се у тексту.

Закључци

Сумирајући закључке анализе ове посланице, можемо рећи следеће:

  • под један, идеју спашавања човека замењује идеја очувања животне средине, борбе против климатских промена и бриге за земаљски живот будућих генерација;
  • под два, наведени  у посланици цитати из Светог писма схваћени су у потпуно другачијем смислу него што су их разумели Свети Оци и Црква у целини;
  • под три, сама порука се позиционира као још један корак на путу екуменизма;
  • под четири, нашавши се у друштву два поглавара верских конфесија, патријарх Вартоломеј се поставља као исти такав поглавар.

Текст посланице сведочи да су његови аутори отишли ​​далеко од Јеванђеоског схватања мисије Цркве на земљи. И ако су папа Фрања и Кентерберијски архиепископ Јустин Велби представници верских организација које су се отцепиле од Христове Цркве, и њихов став не изазива велико чуђење, патријарх Вартоломеј и даље назива себе православним. Његово учешће у овој посланици можда већ није изненађујуће, али је ипак веома тужно.

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.
Система Orphus