Нема спасења без Христа, али јерарх Фанара тврди супротно

Архиепископ Елпидофор. Колаж: УПН

Фанар тврди да је Православље само “један од милијарди путељака” ка Богу, а ако мислите супротно - “у власти сте предрасуда”. Анализирамо, да ли је то тако.

Архиепископ Елпидофор, руководилац најкрупније структуре Цариградске Цркве - Архиепископије у САД, у ствари, одбацио је Христа и сав скуп мученика. При том Фанар призива да га следе сви православни, и не само призива, већ захтева потчињавање себи од стране свих Помесних Цркава, аргументујући то “канонским поретком” Цркве. Сада супротстављање папским тврдњама Фанара постаје ништа друго, но исповедање Христа и Православља. Зашто? Анализирамо у чланку. 

Наступајући у Њујорку на Међународном самиту о слободи вероисповести 15. јула 2021. године, глава архиепископије Цариградске патријаршије у САД архиепископ Елпидофор (Ламбриниадис) је изјавио да су све религије - “миријаде путељака који воде ка једном те истом месту”. Како тај цитат не би изгледао ишчупаним из контекста, ево целе изречене фразе: “Када уздижете једну религију изнад свих осталих, ви као да одлучујете да постоји само један пут који води ка врху планине. Али у стварности ви само не видите милијарде путељака које воде ка једном те истом месту, јер вас окружују гомиле предрасуда, које вам заклањају поглед”.  

За Цариградску патријаршију су све религије једнаке?

То није омашка у говору и не само неодговарајући израз, то је стара и доследна тачка гледишта Цариградске патријаршије. 19. октобра 2020. године патријарх Вартоломеј је учествујући у екуменистичком молебну који је организовала католичка заједница светог Егидија у Риму, изјавио да су друге религије “богатство синова Божијих”.Э

Исту мисао је изразио један од ватрених екумениста на патријаршијском Цариградском престолу Атинагора (Спиру). О јересима је рекао буквално следеће: “А ја их (јереси) нигде не видим! Видим само истине, делимичне, сасечене, које су се понекад нашле на погрешном месту и које желе да улове и затворе у себи неисцрпну истину...” 

Познати амерички мисионар и писац јеромонах Серафим (Роуз) је у књизи “Православље и религија будућности” писао: “Грчки епископат Северне и Јужне Америке је официјелно изјавио на 19. Конгресу свештенства и мирјана (Атина, јул 1968.): “Убеђени смо да екуменички покрет, иако и хришћански по пореклу, треба да постане покрет свих религија у тежњи ка уједињењу””

Ту теорију која потврђује да све религије воде своје следбенике ка једном те истом називају “синкретичком теоријом религије”. Она је доста широко распрострањена како међу филозофима, тако и међу религиозним активистима. На пример, познати амерички богослов и истраживач Новог Завета Маркус Џоел Борг је тврдио: “Сматрам просто невероватним да би Бог целом универзуму одлучио да отвори себе само у једној јединој религији”. Лауреат Нобелове награде мира 1984. године англикански архиепископ Кејптаунски Десмонд Мпило Туту је изјавио: “Ниједна религија не може да претендује на то да је код ње сва истина у светотајствима [вере]”. Једна од тврдњи хиндуизма гласи: “Џото мос, тото пос”, што значи: све религије јесу само различити путеви који воде ка једном те истом циљу. Слична тврдња постоји и у будизму. 

 Међутим хришћанство тврди управо супротно, при том веома јасно и недвосмислено.

“Нико неће доћи к оцу до кроза ме”

Цео Нови Завет утврђује идеју о томе да без Христа нема спасења. Навешћемо само основне цитате. 

“Јер нема другога имена под небом данога људима којим би се ми могли спасти” (Дела 4:12). Блажени Августин коментаришући ово место књиге Дела пише: “Јер је један Бог, и један посредник међу Богом и људима, човјек Христос Исус (1 Тим. 2:5) јер нема другога имена под небом данога људима, којим би се ми могли спасти, и даде свима вјеру васкрснувши га из мртвијех (Дела 17:31). Па тако без те вере, то јест вере у једног посредника између Бога и људи - човека Исуса Христа, без вере у Његово васкрсење, које је Бог определио за све, у које, у било ком случају, је немогуће стварно поверовати без Његовог оваплоћења и смрти - значи хришћанска истина не сумња да без вере у оваплоћење, смрт и васкрсење Христа древни свеци, иако су били свети, нису могли да се очисте од греха и оправдају милошћу Божијом”.

“Ја сам пут и истина и живот: нико неће доћи к оцу до кроза ме”(Јов. 14:6). Практично наш савременик светитељ Лука Кримски пише: “Веома су важне ове речи Господа Исуса Христа: оне разоткривају све оне који мисле да верују у Бога, а у Христа не верују. Има много људи који одбацују Јеванђеље, сматрају га скупом неверодостојних прича, не верују у чуда, у Божанственост Господа Исуса Христа не верују, али говоре да верују у Бога. Њих, који не верују у Христа, који не верују у Божанственост Његову, Господ Исус Христос разобличава овим речима: “Нико неће доћи оцу до кроза ме. Ка оцу доћи, ући у комуникацију са оцем, молити се тако да Господ чује, може се само преко сина његовог, преко Господа Исуса Христа”.

Никакви други “путељци који воде ка једном те истом месту”, како тврди епископ Елпидофор не постоје. Постоји само пут ка спасењу или пут у погибију. 

Како не може бити двеју истина, тако не може бити два живота, тако не може бити два пута. О томе Господ говори доста јасно. Никакви други “путељци који воде ка једном те истом месту”, како тврди епископ Елпидофор не постоје. Постоји само пут ка спасењу или пут у погибију. О томе говори Спаситељ у даље наведеном одломку: 

  “Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер не вјерова у име јединороднога сина Божијега”(Јов 3:18). Светитељ Кирил Александријски говори: “Кривица неверице јесте тешка и велика, пошто Он јесте Син и Јединородни; јер што веће вере заслужује Онај, Кога повређују, то за веће прегрешење ће бити осуђен онај ко обешчашћује. Неверник, каже, већ је осуђен, као сам себи доневши одговарајућу казну тиме што је знао да одбацује Ослобађача од суда”. У истом том поглављу свог Јеванђеља апостол Јован Богослов тврди: “А ко не вјерује у Сина, неће видјети живота, него гњев Божиј остаје на њему” (Јов. 3:36).

А следеће речи Светог Писма директно одвајају од Цркве све не само неверујуће у Христа, већ и оне који Га не воле (у ствари једно без другог је немогуће): “Ако ко не љуби Господа Исуса Христа - анатема, маран ата”(1 Кор. 16:22). Светитељ Теофан Затворник пише: “Ако ко не воли Господа, то је директан знак да он није повезан са Њим; а ако није са Њим повезан, туђ је хришћанству, туђ је телу Цркве, самоодвојен од ње, иако носи име хришћанина, - анатема, и значи, одвојен од тела Цркве”.

Да ли можемо волети Господа Исуса Христа и тврдити да осим вере у Њега постоје још “миријаде путељака” које воде ка истом резултату? Питање је реторично. Сам Господ је рекао: “Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа" (Мат. 12:30). Свети праведник Јован Кронштатски је тврдио, да не само представници других религија иду против Христа, али и конфесије, које себе називају хришћанским, али отпале од Јединствене Цркве, такође расипају достојање Христово: “Тачне су речи Спаситеља нашег Исуса Христа: “који није са мном, против мене је”. Католици, лутерани и реформатори су отпали од Цркве Христове, они нису наши истомишљеници, непријатељствују против нас, снажно нас гоне на смрт, угњетавају свакојако због вере наше, исмевају нас и праве нам свакакве непријатности, посебно у главним местима њиховог настањивања, они очигледно иду против Христа и Његове Цркве, не поштују животворни Крст, свете иконе, свете мошти, не поштују пост, изопачују догмате вере спасилачке. Они нису са нама, против нас су и против Христа. Обрати их, Господе, ка истинској Цркви Твојој и спаси их!” 

Тврдња о томе да је могуће доћи до Бога другим путевима сем Христа, једнака је тврдњи о узалудности Његових Крсних мука и смрти.

Страдања мученика су била бесмислена?

Тврдња о томе да је могуће доћи до Бога другим путевима сем Христа, једнака је тврдњи о узалудности Његових Крсних мука и смрти. А то је већ хуљење на Бога. То је баш право одрицање од Христа. То је такође одрицање од целог скупа мученика Христових свих времена, који су ишли на невероватна страдања, али нису приносили жртве идолима. Јер ако, по мишљењу архиепископа Елпидофора, све религије воде ка једном те истом, значи и страдања мученика су узалудна и бесмислена. 

Да бисмо боље то себи замислили, присетимо се мученичког подвига светих Вере, Наде, Љубави и мајке њихове Софије. Немогуће је без језе читати кроз какве муке су прошле девојке због џелата. А њихова света мајка не само да је гледала муке своје деце, али још и храбрила их да све претрпе и не одрекну се од Господа. Испада, да се све могло избећи и ништа лоше се не би десило, ако би донеле жртву идолима, јер идолопоклонство, по архиепископу Елпидофору, то је такође један од “путељака” који води на исто место. А њихова чврста убеђеност у томе да сам Христос јесте “... пут и истина и живот...” (Јов 14:6) то је по мишљењу поглавара Америчке архиепископије - “груде предрасуда, које вам заслањају призор”. 

Где води паству “први без равних”?

2014. године архиепископ Елпидофор је формулисао концепцију Фанара, по којој Цариградски патријарх јесте не само први по части међу свим православним епископима, али “први без равних”, јерарх са посебном, само њему припадајућом пуномоћу. Квинтесенција те теорије су следеће речи: “Првенство архиепископа Цариграда, као што смо већ рекли, нема ништа заједничког са диптисима који само изражавају хијерархијски ред (који, у противречним опредељењима документ Московске патријаршије донекле признаје, али суштински одбија). Ако ћемо говорити о неком извору првенства, онда је такав извор сама личност архиепископа Цариградског, који као епископ јесте први “међу равнима”, али као архиепископ Цариградски и сходно томе, Васељенски Патријарх, јесте први без равних (primus sine paribus)”. 

2018. године патријарх Вартоломеј наступајући на Синаксису епископата Цариградске Цркве је изјавио: “Васељенска Патријаршија сноси одговорност за успостављање црквеног и канонског реда, пошто само она има канонску привилегију, а такође молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора, за испуњавање те највише и изузетне обавезе. Ако се Васељенска Патријаршија одрекне своје одговорности и оде са међуправославне сцене, онда ће Помесне Цркве деловати “као овце без пастира” (Мат. 9:36), трошећи енергију на црквене иницијативе, које мешају смиреност вере и ароганцију власти”. Поглавар Фанара је такође изјавио да Цариградска патријаршија оваплоћује у себи “етос Православља”, то јест његову суштину. Али да ли се усклађује “етос Православља” са признањем тога да се ка Богу може доћи и путевима других религија? Очигледно је да не. 

11. јуна 2021. године поглавар Фанара је изјавио да Цариградска патријаршија има “посебне обавезе и привилегије” међу Помесним Православним Црквама и да нема намеру да иде на било какве уступке везано за те “привилегије и обавезе”. Такође је изјавио да неће допустити “удаљавање од благословене еклесиологије, у оном облику у којем је описана у текстовима наше историје”, а такође неће допустити “снисходљивост, икономију, љубазност, нека добронамерна дела...  које, су нажалост користили неки од мојих претходника, маштајући о јединству, али налазећи се далеко од истинске и древне еклезиолигије”. Та “истинска еклезиологија” по мишљењу патријарха Вартоломеја се састоји у томе да Цариградска патријаршија заузима главни положај у целом Православљу и може да диктира своју вољу свима осталима.

Међутим тај појам старешинства, под један, туђ је Јеванђељу, јер како је рекао Христос: “... него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи; И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга” (Мат. 20:26,27). А као друго, он је туђ црквеном предању и историји, што је добро показала историја одвајања латињана од Цркве. Покушај утврдити старешинство Римске катедре у целој Цркви је био један од основних разлога што је 1054. године Цариградски патријарх Михаило Керуларије одвојио латињане од Цркве и та одлука је била утврђена од стране свих Помесних Цркава. Данас је већ Цариградска патријаршија стала на тај клизав пут. 

Одбијање Украјинске Православне Цркве да се потчини безаконским наредбама из Истамбула јесте исповедање православне вере и утврђивање истинског Јеванђељског учења. 

Али осим недоследности Јеванђељу и предању Цркве, тежња Фанара ка старешинству  опасна је још и тиме што они који признају то старешинство неизбежно ће морати да иду за Фанаром по путу уједињења са католицима, о чему је вишекратно говорило руководство Цариградске патријаршије, а такође путем признавања свих религија таквим да воде ка једном те истом Богу, што, поновићемо, јесте право одрицање од Христа.  

Дакле, одбијање Украјинске Православне Цркве да се потчини безаконским наредбама из Истамбула јесте исповедање православне вере и утврђивање истинског Јеванђељског учења. Посебан значај то исповедање поприма данас, пред најављен долазак патријарха Вартоломеја у Украјину, на Дан Независности. УПЦ протестује против те посете не само због легализације Фанаром украјинских расколника, али такође јер је Фанар одступио од Истине и вуче своје следбенике у учења, неспојива са Православљем. 

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.
Система Orphus