Добијен „благослов“ покровитеља за даља отимања храмова?

Е. Блинкен и С. Думенко. Колаж: УПН

Сергеј (Епифаније) Думенко састао се са Ентонијем Блинкеном. У ПЦУ су наговестили  да су САД дале зелено светло за нови талас  заузимања. Откривамо да ли је то тако?.

Састанак америчког државног секретара са поглаваром ПЦУ  био је буквално речено, „с ногу“. Према програму Е. Блинкена објављеном на веб страници Стејт департмента, у 10:10 по кијевском времену, државни секретар је у пратњи министра спољних послова Украјине Дмитрија Кулебе и Сергија (Епифанија) Думенка положио цвеће на Donbass Conflict Memorial (како веб страница Стејт департмента назива Зид сећања на украјинске хероје - Ред.), у 10:20 извршио је екскурзију (tours) Златоврхог Михајловског манастира, а у 10:45 већ се састао са председником Украјина В. Зеленским. Односно, преговора као таквих, није било. Али без обзира на то, на веб страници ПЦУ је објављено: „ Посебна пажња током кратког, али смисленог састанка,  била је посвећена питању формирања Православне Цркве Украјине, важности уклањања вештачких препрека приликом слободног, заснованог на принципима слободе савести, одлучивања заједница о својој припадности “. Ову поруку ПЦУ издаје с  главним: главно што су очекивали од састанка са државним секретаром био је „благослов“ за даље активности на „питању формирања“ ПЦУ. И ми савршено добро знамо о каквој се активности ради.

Поздрав Е. Блинкена и С. Думенко. Фото: Сајт ПЦУ

И наравно, чињеница да је Е. Блинкен почаствовао својом пажњом само поглавара ПЦУ говори о томе колико отворено Сједињене Државе подржавају овај пројекат у Украјини. Иначе, говори и о томе да Е. Блинкен занемарује мишљења и осећања „домородаца“, јер је могао да позове и друге верске вође, те исте унијате и католике, да положе цвеће на Donbass Conflict Memorial. Али зашто се мучити?

Како је све почело

Верује се да је реализација пројекта за стварање ПЦУ започета посетом Фанару тадашњег председника Украјине П. Порошенка у априлу 2018. године, након чега је објавио фундаменталну одлуку Цариградске патријаршије да у Украјини из свих постојећих конфесија створи јединствену помесну цркву и додели јој аутокефалију ... Међутим, корени овог пројекта одлазе  много дубље.

Актуелни амерички председник Џо Бајден је лобиста за интересе Фанара и грчке заједнице у Сједињеним Државама од далеке 1974. године, када су турске трупе напале Северни Кипар. Джо Бајден је у то време био сенатор из државе Делавар. Према речима једног од најутицајнијих представника грчке заједнице у Сједињеним Државама Е. Манатоса, Бајден је био у средишту тих догађаја и учинио је све да подржи Грке у њиховом обрачуну са Турском. Такође, када је Џо Бајден био сенатор, упознао је патријарха Вартоломеја и њихова блиска веза траје и данас.

Џо Байден и патријарх Вартоломей за време сусрета на Фанару

Чак се и на заједничким фотографјама види колико је пријатељски однос главе Фанара и садашњег председника САД.

Као потпредседник Сједињених Држава, Џ. Бајден је два пута посетио Фанар: 2011. и 2014. године. Штавише, на дневном реду разговора на састанку 2014. била је расправа о ситуацији у Украјини, где је Евромајдан већ победио и изабран је нови председник, Петар Порошенко. После разговора, Џо Бајден је рекао да је импресиониран личношћу патријарха Вартоломеја и описао га је као „особу која ради оно што каже“. Један од најутицајнијих грчких свештеника у Сједињеним Државама, Алекс Карлуцос, приписује Џо Бајдену следеће речи, које је он поновио неколико пута: „Путовао сам по свету и састајао се са великим вођама и упознао сам само две личности које личе на Христа: један је Нелсон Мандела, а други васељенски патријарх Вартоломеј“. Везе Џо Бајдена са грчком дијаспором у Сједињеним Државама толико су блиске да је добио надимак „Бајденопулос“, на који је, према Е. Манатосу, веома поносан.

После „Револуције достојанства“ 2014. Џо Бајден је почео да надгледа односе са Украјином у америчкој администрацији. У Украјини је био 5 пута: у марту, јуну и новембру 2014., децембру 2015., јануару 2017. године. Са Бајденом су сагласована именовања на сва значајнија места у украјинској влади и главна питања унутрашње и спољне политике. Ове две околности: блиске везе Џо Бајдена са Фанаром и његов утицај у Украјини наводе на закључак да је пројекат стварања својеврсне аутокефалне цркве у Украјини замишљен током његовог потпредседништва, мада је спроведен током администрације следећег америчког председника Доналда Трампа.

Двостраначки консензус

По питању подршке ПЦУ, као и по питању подршке Цариградској патријаршији у целини, у Сједињеним Државама је развијен такозвани двопартијски консензус. И Републиканска и Демократска странка Сједињених Држава подједнако су подржавале стварање у Украјини верске структуре, не само независне од Руске Православне Цркве, већ и непријатељски расположене према њој. Пројекат ПЦУ постао је могућ захваљујући подударности интереса његова три учесника: америчке администрације, украјинске владе коју је заступао П. Порошенко и Цариградске патријаршије. Америчка администрација је у овом пројекту видела средство за борбу против Русије, П. Порошенко и његова администрација покушали су да користе аутокефалију у председничкој предизборној кампањи 2019. године, а Фанар је добио прилику да у пракси спроведе концепт надмоћи Цариградског патријарха у православљу „Први без премца“. Да је пројекат ПЦУ био успешан, створио би се преседан у коме би све Помесне православне цркве признале одлуку Цариградске патријаршије, ма колико антиканонска била, а патријарх Вартоломеј био би признат као стварни лидер са јединственим овлашћењима у православном свету. 

Након стварања ПЦУ у децембру 2018. и примања Томоса у јануару 2019. године, започела су два паралелна процеса: у оквиру Украјине локалне власти и чланови националистичких група почели су насилно да пребацују заједнице УПЦ у ПЦУ, а на међународном нивоу , представници Фанара и запослени у Америчкој администрацији почели су да воде преговоре са Помесним Православним Црквама како би их приморали да признају ПЦУ као легитимну цркву. До данас су ПЦУ признале Александријска, Грчка и Кипарска Црква, али у њима самима многи епископи су одбили да подрже ово признање. Према речима једног од најмеродавнијих архијереја Српске Православне Цркве, Епископа бачког Иринеја, признање ПЦУ резултат је „булдожерске дипломатије“ представника америчког Стејт департмента. А  3. јануара 2021. године, бивши амерички државни секретар, представник републиканске администрације Мајк Помпео, то је отворено признао у свом налогу на Твитеру: „Побринуо сам се да Сједињене Државе подрже међународно признање Православне Цркве Украјине, и помогну  митрополиту (Епифаније Думенко, - Ед.), помогну  њој  да избегне руски утицај“. 

Током америчке председничке кампање 2020. године, поглавар Америчке епископије Цариградске патријаршије, архиепископ Елпидифор (Ламбриниадис),  попут многих других личности америчке грчке дијаспоре, отворено је позвао да се гласа за Џ.Бајдена и директно учествовао у дешавањима у оквиру подршка демократског кандидата ... Патријарх Вартоломеј је био један од првих који је честитао Џ. Бајдену победу на изборима и пре званичног објављивања резултата. „Не само милиони Американаца, већ и сви грађани слободног света поздрављају Вашу победу, Ви им дајете наду и поверење у бољи свет у коме ће се славити вечне вредности и идеали цивилизованог човечанства“, написао је патријарх Вартоломеј човеку који отворено промовише хомосексуалност, подржава абортусe и назива оне који се придржавају традиционалних вредности „троглодитима“. "Будите здрави. Треба нам Ваше вођство “, одговорио је Бајден поглавару Фанара. 

17. новембра 2020. године, непосредно након председничких избора у САД, тадашњи амерички државни секретар Мајке Помпео боравио је у врло необичној посети Турској: није се састао ни са једним представником турских власти и пркосно је патријарха Вартоломеја назвао „васељенским патријархом“ (Ecumenical patriarch) што противречи званичном турском ставу који поглавара Фанара сматра само поглаварем локалне православне заједнице. Била је још једна важна околност у овој посети: окружење М. Помпеа биле су две особе од највећег поверења Џ. Бајдена: Грег Шулц и Рон Клејн. Турски новинар Ергун Дилер о овоме је написао: „Помпеова посета није опроштање, већ нови почетак са Бајденовим људима. Таква је ситуација! " Заиста је изгледало као преношење послова Стејт департмента са Фанаром на нову администрацију, иако се у то време победа Џ. Бајдена још увек оспоравала на америчким судовима.

Нови наративи С. Думенка у медијима

У последње време, поглавар ПЦУ С. Думенко сумњиво упорно инсистира на новом таласу „прелаза“ заједница у надлежност ПЦУ, обећавајући да ће у вези са планираним доласком патријарха Вартоломеја у Украјину нови талас „преласка“ бити још већи него под Порошенком.

На пример, у интервјуу за "Радио Слободa" од 24.04.2021, рекао је: „Они који су били спремни донели су одлуку (да пређу у ПЦУ - Ур.). Али биће још један талас. И не мањи, него већи. Због тога они (УПЦ - Ур.) имају одређени страх од доласка Васељенског патријарха у Украјину “.

Треба појаснити да израз „прелазак“ заједнице у надлежност ПЦУ, који присталице ПЦУ непрестано користе, у већини случајева заправо значи следеће:

  • насилно заузимање храма од стране националних радикала, које је често праћено премлаћивањем парохијана, вређањем свештеника, пресецањем брава и тако даље;
  • незаконита пререгистрација заједнице у ПЦУ, коришћењем одлуке територијалне заједнице (сеоски састанак), а не верске, како захтева закон.

Често се ове две методе комбинују. Такође се дешавају мирни и легални преласци заједница УПЦ у ПЦУ. Али од 700 (према С. Думенку) заједница које су „прешле“ у ПЦУ, само око 80 њих је то учинило својом вољом. У свим осталим случајевима „прелази“ су били насилни и незаконити. И ову чињеницу потврђује огроман број извештаја о новим црквама у изградњи (или већ изграђеним) у селима у којима је заједница УПЦ протерана из своје цркве.

Такође С. Думенко упорно понавља две нове тезе: прво, да све заједнице УПЦ „према канонима“ припадају ПЦУ, и друго, да је УПЦ „окупирала“ то име. Упорност са којом поглавар ПЦУ ове тезе емитује у друштво  даје нам за право да закључимо да се присталице ПЦУ озбиљно припремају за нови талас пленидби цркава, као и оживљавање питања промене имена Украјинске Православне Цркве са свог имена на име РПЦ у Украјини. Сходно томе, планира се да се тренутној ПЦУ одмах додели назив „УПЦ“, а заједно са именом и лавовски део све црквене имовине.

Реплике С. Думенка да црквени канони наводно говоре да је он Митрополит кијевски, а не његово Блаженство Митрополит Онуфрије, којег још увек „толерише“ у Украјини, наговештавају да се на овај начин припрема терен за одлучујући рајдерски напад на УПЦ.  И сада су остале само ситнице: неопходно је да власт коју имамо у Украјини усвоји концепт С. Думенка и почне да гледа на ПЦУ као на легитимну и једину православну верску организацију у Украјини, а УПЦ мора привремено да трпи, пожељно са одређеним конкретним роковима овог трпљења.

У овој ситуацији нема ништа боље за ПЦУ него да украјинским властима покаже пуну подршку америчке администрације, што је учињено у виду симболичног састанка Е. Блинкен и С. Думенка и наредне изјаве да САД подржавају питање „формирања Православне Цркве Украјине, важности уклањања вештачких препрека при слободном, на основу принципа слободе савести, одређивању припадности заједница“. Поновимо, у стварности нема говора о било каквом „слободном, на основу принципа слободе савести, одређивању припадности заједница“, ово је очигледна лаж. Огромну већину „прелаза“ прати насиље и кршење закона. А представници локалних власти не могу стварати препреке „прелазима“, јер се власти у Украјини речима и делима изјашњавају о подршци ПЦУ.

А шта је са Владимиром Зеленским?

Да ли ће се догодити нови талас заплене цркава УПЦ у великој мери зависиће од позиције украјинских власти. Али питање колико је далеко спремна да иде у пружању подршке ПЦУ и испуњавању жеља Стејт департмента остаје отворено. Овде треба обратити пажњу на следеће тачке:

Као прво, председник Украјине је већ показао да је његова претходно проглашена неутралност по црквеним питањима завршена. Позив поглавара Фанара на прославу 30. годишњице независности и изјаве највиших руководилаца државе о свестраној подршци ПЦУ (укључујући економску и административну) то су јасно доказали.

Као друго, последњих недеља тим В. Зеленског предузео је значајне кораке који се сматрају ништа мање него озбиљним изазовом америчком утицају у Украјини. Представници прозападног лобија, такозваног „Сорошеваци“, разрешени су својих функција: шеф одбора НАК „Нафтогаз“ Андреј Коболев, члан надзорног одбора Националног депозитара, бивши министар финансија, бивши секретар Савета за националну безбедност и одбрану Александар Даниљук, заменик генералног директора концерна „Укроборонпром“ Мустафа Најем. Штићеник Банкове, бивши потпредседник Националне компаније за производњу атомске енергије „Енергоатом“, Герман Галушченко, постављен је на место министра енергетике, а Јуриј Витренко, такође штићеник кабинета председника, постао је шеф „Нафтагаса“.

Ове кадровске одлуке већ су изазвале критике Сједињених Држава. Према извештајима медија, ова тема покренута је током садашње посете америчког државног секретара Украјини.

Стога, ако Сједињене Државе у преговорима са украјинским властима заиста изразе жељу да власти покушају да обезбеде раст ПЦУ кроз   нове заједнице, онда наши званичници вероватно неће желети да их одбију и отворе другу линију напетости у билатералним односима.  Али у исто време, према речима политичког стручњака Дмитрија Џангирова, „шанса да Блинкен изда одговарајућу команду при првој посети је изузетно мала, мада таква могућност није искључена у будућности“.

Било како било, логика догађаја каже да је у контексту глобалне конфронтације са Руском Федерацијом мало вероватно да ће Сједињене Државе заборавити на тако „гласан“ антируски инструмент као што је ПЦУ. И, можда ће председнику Украјине бити понуђена улога Понција Пилата с прањем руку. Изгледа да не жели нову верску конфронтацију, али они би му можда могли наговестити: ако не предаш УПЦ, ти Бајдену ниси друг.

Ексклузивни састанак С. Думенка са америчким државним секретаром - још једно саморазоткривање ПЦУ

Сасвим је очигледно да је руководство ПЦУ у еуфорији од чињенице да се амерички државни секретар састао у Украјини само са С. Думенком заобилазећи пажњом друге верске вође. А у ствари ово доказује да амерички званичници ни самог С. Думенка ни организацију на чијем је челу не сматрају верском организацијом у својој суштини.

Као што је Д. Џангиров прокоментарисао ову околност: „Ово је краткорочна, симболична посета, која показује да је ПЦУ у много чему амерички пројекат. То само још једном доказује да је за Американаце  Думенко  политичар или званичник “.

Руководство ПЦУ забринуто је због заузимања назива „Украјинска Православна Црква“, а у међувремену би требало да буде забринуто због проблема неусклађености ПЦУ са самим појмом „црква“.

Јеромученик 20. века Иларион (Тројицки) говорио је о Цркви на следећи начин: „Црква је заједница људи који верују у Господа Исуса Христа, Сина Божијег, људи који су се од Њега и Духа Светога препородили, уједињени у љубави и под непрекидним утицајем Духа Светога који постижу савршенство “. Да ли се ово некако односи на ПЦУ?

А наш Господ Исус Христос је говорио о онима који верују у њега: „Као што лоза не може рода  родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у Мени не будете. Ја сам чокот, а ви лозе; и који буде у мени и ја у њему, он ће родити многи род: јер без Мене не можете чинити ништа“ (Јован 15: 4-6).

Које плодове даје ПЦУ? Непријатељство, насиље, безакоње према суграђанима који не деле њихове политичке ставове? Многобројна заплена храмова и најава још већег таласа? Тражење одобрења за ову активност од иностраних покровитеља?

Све то уопште, зар је ту реч о хришћанству?

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.

Испитивање

Требају ли свештеници да позивају паству да се вакцинише против COVID-19?
да, архијереји и свештеници се брину о здрављу људи
25%
не, то је чисто медицинско питање, Црква нема везе с тим
75%
мени је свеједно
0%
Укупно је гласало: 16

Архива

Система Orphus