Са сажаљењем o Атосу и Цариградскоj патријаршији

Митрополит Пирејски Серафим. Фото: УПН

Фанар више се не може зауставити у екуменизму и гажењу канона, док Атос - да чврсто стоји у православној вери. До таквог закључка долази митрополит Пирејски Серафим.

Пре неколико месеци је објављена брошира јерарха Грчке Цркве митрополита Пирејског Серафима „Фанар није имао никакво право да се меша у послове друге Помесне Цркве“. У њој он испитује како одступања од вере Цариградске патријаршије, тако и слабости многих, ако не и већине, атонских манастира, који прећутно, а понекад и не само прећутно изражавају своју сагласност са таквим деловањем Фанара. Мишљење митрополита Серафима, понекад изражено у прилично оштрим речима, заслужује на то да буде прочитано и услишано.

Насловна страница књиге митрополита Серафима

Ко је митрополит Серафим Пирејски? 

Митрополит Серафим (Мендзелопулос) рођен је 1956. године. 1980. године је ступио у манастир Успенија Пресвете Богородице у Пендели. Дипломирао је на богословском факултету Универзитета у Атини. 2001. године је хиротонисан за епископа Аделајиде, викара аустралијске архиепископије Цариградске патријаршије, а 2006. именован је за Пирејску катедру. Поводом ступања на катедру, врло је речито одбио да прихвати дарове који се, у склопу са трајном традицијом, поклањају епископу који преузима управу епархијом. Објашњавајући свој чин, рекао је да не тражи славу и земаљска задовољства, не жели ни злато ни сребро па ће се да несебично труди на спасењу свог стада.

Митрополит Пирејски Серафим

У чину митрополита врло се активно укључио у јавни живот па је оштро реаговао на догађаје који, према његовом мишљењу, захтевају моралну оцену од стране црквене хијерархије. Позивао је на бојкот филма „Да Винчијев код“ и истоимене књиге Дена Брауна, називајући их „антиисторијским, апсолутно лажним и смешним“, протестовао је због посете папе Бенедикта XVI Кипру, жалио се британској краљици Елизабети II на певача Елтона Џона због његових богохулних речи о Христу, критиковао је јерархе Српске Цркве због уклањања од управе епархијом епископа Рашко-Призренског Артемија (Радосављевића).

Осим тога, оштро је критиковао Цариградског патријарха због екуменизма, грчке власти због признавања права ЛГБТ особа и промовисања родне идеологије. И, наравно, митрополит Серафим је одбио да призна ПЦУ, упркос мишљењу других архијереја Грчке Цркве, изјавивши да је  противник „злонамерне активности екскомуницираних, одсечених и нехиротонисаних световних особа у расколу, које је противуканонски и без канонског поступка прописаног светим канонима канонског поступка поново успоставио Свети и Свештени Синод Преподобне Васељенске Патријаршије ».

Атос више није онај исти што је био

Према мишљењу митрополита Серафима, ситуација са признањем ПЦУ од стране неких атонских манастира само је открила већ постојећу деградацију духовног живота и непоколебљивости у вери на Атосу.

«Озбиљна духовна деградација садашње Свете горе већ је тужна чињеница коју су констатовали многи свештеници и истакнуте личности који прате догађаје на Атосу, и уопште оно, како је његово присуство обележено у савременој црквеној стварности“, пише владика. Заиста, ако су раније Атонити радије бирали свакојаке недаће, па чак и смрт него одступање од вере, сада видимо како световна забринутост и брига за материјално благостање манастира приморава неке од игумана да се повинују захтевима патријарха Вартоломеја и америчких дипломата и признају ПЦУ, допуштајући до литургија у својим манастирима.особе које немају не само канонску хиротонију, него чак и нису крштене. Штавише, сами атонити то, по правилу, одлично разумеју, али се попут смоквиног листа крију с изговором:  као, пошто их је „сам“ Цариградски патријарх  признао, ко смо  ми да му противречимо? У стара су времена монаси Свете горе имали потпуно другачији став. За њих је најважнија била чистоћа Православне Вере, а не мишљење светских моћника.

«Са болом у души уверавамо се да савремена Света Гора, која је некада била упориште Православља, лукобран, од  кога су се ломиле јереси, Гора која је дала читав низ преподобних  и преподобних мученика, подвижника и исповедника вере, нема, нажалост, никакве везе са том Светом Гором коју смо упознали у младости отприлике пре тридесет пет година».

Многи су православни хришћани у многим земљама навикли да Атос гледају као  духовни светионик у бесном мору живота. Мишљење Свете Горе поштовано је као сведочење истине од сурових  подвижника, молитвеника, подвижника побожности, који не цене факторе као што су богатство, наклоност власти и мишљење света уопште. Који би могли заједно са апостолом Јованом да кажу: „Знамо да смо ми од Бога и да читав свет лежи у  злу“ (1. Јн. 5:19).

Али сада се, према мишљењу митрополита Серафима, стање коренито променило: „А  данас гледамо Свету Гору Атонску и не препознајемо њен духовни изглед; уплашена је и заробљена својом надлежном црквеном влашћу, спремна да се повинује упутствима Фанара, чак и онда, када тај у много чему чини погрешно. Атос, коме недостаје живахност, Атос, лишен  духа подвижништва и исповедања. Атос, који у многим стварима, и посебно у питањима вере, јереси и раскола, изгледа да одобрава, стаје у један ред и блиско сарађује са јересима и расколом. Атос, који се колеба између јереси и Православља, па да није у стању да да теолошки одговор, да се уздиже својом пуном висином и осуди јерес и оне које је промовишу, ма ко да су они били ».

Иначе, пад непоколебљивих, како се донедавно чинило, духовних ауторитета, тера нас да размишљамо о томе на шта данас могу православни хришћани да се оријентишу, коме да верују и кога да прате? Свети псалмиста Давид каже да у таквим случајевима треба да се чека помоћ и спасење непосредно од Бога, који  неће да се оклева да њу јави: „Спаси ме, Господе, када преподобни осиромаши: када  не добијем истине  од синова човечјих. Сујетно причају они искреном својом: уста ласкају у срца па у срца глаголишу зло “(Пс 11, 2,3).

Пад непоколебљивих, како се донедавно чинило, духовних ауторитета, тера нас даа размишљамо о томе на шта је данас могу православни хришћани да се оријентишу, коме да верују и кога да прате?

Неки од тумача Светог Писма скрећу пажњу на чињеницу да пророк Давид не каже да је истина потпуно нестала, већ да се она „умањила“, односно постала мала и неупадљива. Али и даље постоји. Дакле, на данашњем Атосу постоје манастири и има монаха који не иду путем охлађивања вере и побожности, већ чврсто стоје у Православљу, без обзира ни на шта. „Наравно, ови се закључци  односене  на све атонске манастире и атонске очеве. Хвала Богу да има и манастира, мало их је, наравно, можемо да их пребројимо на прстима једне руке (Грегоријате, Каракал, Костамонит и Филотеј), као и многи монаси у испосницама и ћелијама, који и даље пружају отпор јереси  екуменизма и самовољи Фанара,“- пише владика Серафим.

Стварање ПЦУ је најтрагичнији догађај у последњим деценијама

„Украјинска аутокефалија <...> постала је најтрагичнији „ црквени догађај последњих деценија“, јер је изазвала светски раскол у свеправославним размерима“, - пише митрополит Серафим.

Као штоје познато, патријарх Вартоломеј и његове присталице тврдоглаво поричу постојање раскола у Православљу као резултат његових антиканонских акција на стварању ПЦУ. Ситуацију када нема евхаристичког односа између РПЦ и Фанара, као и чињеницу да десет од четрнаест општепризнатих Помесних Православних Цркава не признају ПЦУ, називају или неким привременим неспоразумом, који ће наводно бити решен чим се РПЦ увери да је стварање ПЦУ свршени чин.

«Украјинска аутокефалија постала је најтрагичнији „црквени догађај последњих деценија„, јер је изазвала светски раскол у свеправославним размерима».

Митрополит Серафим.

Митрополит Серафим се фокусира не само на чињеницу да десет Помесних цркава не признају ПЦУ, већ и да се признање ове структуре у Александријској, Грчкој и Кипарској црквама спровело са очигледним прекршајима и да није право пуномоћно признање.

«Александријски патријарх признао је украјинску аутокефалију као свршени чин па се поменуо лажног митрополита Епифанија, без тога да је претходно сазове Сабор с тиме да би тај дефинитивно исказао за или против признавања украјинске аутокефалије. Очигледно, знајући да, ако би сазвао Сабор, већина би  епископа била против и не би постигао свој циљ, патријарх је донео одлуку о јединоличном признању, газећи саборност и понашајући се као мали папа."

«Архијерејски је  Сабор Грчке Цркве расправљао  о украјинској аутокефалији, али није било личног гласања (као што је требало да буде по толико животно битном питању), тако да би епископи могли да изразе своје мишљење гласањем). Па тако је на крају крајева (на неприхватљив и противсаборни начин) превладало мишљење његовог председавајућег архијепископа  Јеронима».

Додамо да Кипарска Црква уопште никада није доносила одлуку о признању ПЦУ, али се сложила да се не противи помену Сергеја Петровича (Епифанија) Думенко од стране предстојатеља Кипарске Цркве архијепископа Хризостома. Чак и чисто логично, а да не говоримо о историјској традицији признавања, текст одговарајућег документа Синода Кипарске Цркве није признање ПЦУ.

Фанар је упао на туђу канонску територију

Потврђујући чињеницу да је више од три века читава пуноћа Православне Цркве, укључујући и Цариградску патријаршију, признавала да се јурисдикција Руске Цркве проширује на територију Украјине, митрополит Серафим се позива на недавна истраживања протопрезвитера Анастасија Гоцопулоса .

«Као што је протопрезвитер Анастаје Гоцопоулос приказао у свом недавном раду, према званичним подацима, документима и публикацијама чак и саме Васељенске Патријаршије, која је објављена у њеној сопственој  „Патријаршијој штампарији“ Цариграда, у склопу са истраживањима делатника  и службеника Васељенске Патријаршије (архивиста Васељенског Трона К. Деликанис, протопрезвитер Ф. Зисис, В.Ставридис, Вл Фидас, Гр.Ларендзакис), као и из званично декларисаног става самог Васељенског Патријарха Вартоломеја (писма, речи) произлази да сама црквена и канонска свест Васељенског Трона у последња три и по века до 2018. године није сматрала Украјину својом канонском територијом, већ је на један у највишој мери званичан и најјаснији начин признавала да она припада канонској јурисдикцији Московске Патријаршије“, - пише владика Серафим.

У ствари, то је оно што су и УПЦ и РПЦ говорили од самог почетка: Цариградска патријаршија не може да се меша у украјинско црквено питање, јер за то нема никаквих основа. Посебно се митрополит Серафим  фокусира на чињеници да у Украјини постоји канонска УПЦ и канонски Кијевски Митрополит: „Све Цркве без иједног изузетка признају као јединог канонског митрополита Кијевског Митрополита Онуфрија. Искључиво су са њим и његовим Синодом све Православне Цркве имале односе  у међуправославној и свеправославној служби и у оквиру рада комисија. Ово једнодушје изражава свеправославно-васеленску црквену свест Православља, коју нико нема право да занемари без озбиљних последица “.

Све Цркве без иједног изузетка признају као јединог канонског митрополита Кијевског Митрополита Онуфрија. Све су Православне Цркве  само са њим и његовим Синодом имале односе у међуправославној и свеправославној служби и у оквиру рада комисија.

Митрополит Серафим

Цариградска патријаршија је занемарила ово једногласје и трагичне последице нису дуго чекале - испољиле су се у формирању раскола у Православљу. Треба да се скрене пажња да митрополит Серафим не само да констатује чињеницу Фанарове инвазије у туђу канонску територију, већ наводи свете каноне који су тиме прекршене: „Васељенска Патријаршија нема никакво канонско право да се меша у надлежност друге Помесне Цркве ( у овом случају Руске), и, према томе, починила је најозбиљнији канонски злочин, наиме инвазију, осуђену многим светим канонима (2-и. кан. II-ог, 2-и. III-ег, 39-и. Петог-Шестог Васељенског сабора, 13-и. и 22-и. Антиохијског, 3-и. Сардикијског Помесног Сабора итд.) па и читавим црквеним Предањем у целини ».

Расколници нису се покајали

У својем прилогу митрополит Серафим одговара на ово питање из разлога што се међу онима који подржавају поступке патријарха Вартоломеја шири мишљење као да је код бившег поглавара УПЦ-КП Филарета Денисенко и бившег поглавара УАПЦ Макарија Малетића, дошло до „покајања“, што сје нашло изражај  у чињеници да су на „Уедињујућем сабору“ у децембру 2018. године распустили верске организације на чијем су челу били.

Владика Серафим истиче да се ова акција ни на који начин не може да се сматра покајањем. Подсећа да је Филарет Денисенко раније био епископ Руске Православне Цркве, затим је био избачен из чина и екскомунициран из Цркве, а Макарије Малетич  био је свештеник Руске Православне Цркве па је добио своје „архијерејство“ кад је већ био ван Цркве Христове.

«Да одговоримо на питање да ли се расколници покајали, морамо схватити да ли су се вратили у црквену заједницу са оном Помесном Црквом од које су се одвојили. Јер, управо то значи покајање: распуштам црквено образовање које сам створио па  се у обавезном поступку враћам у ону црквену структуру од које сам се отцепио. Да, Филарет и Макарије су распустили расколничка удружења која су створили, али се нису вратили у црквену структуру од које су се отцепили, тј.у  канонску Украјинску Цркву на челу са Митрополитом Онуфријем».

Додатни је (и врло убедљив) аргумент да покајања није било  чињеница да је Филарет Денисенко 2019. напустио ПЦУ и објавио да је поново постао предстојатељ ПЦУ-КП.

Цариградски патријарх није највиши жалбени суд

Као што је познато, патријарх Вартоломеј и његове присталице тврде да поглавар Фанара има право да прима жалбе од свештеника, који се не слажу са одлукама својих епископа или Сабора, из свих Помесних Цркава. Испоставило се да је питање врховне жалбе било покренуто већ у IV-V веку и да га је Црква решила на нивоу Васељенских Сабора. Додуше, у то доба захтеве да буде признат као највиши жалбени суд износио не Цариградски, него Римски епископ.

«Дакле, са становишта канона у вези са темом која се разматра, поставља се најважније питање: да ли одлуке пуног Синода којем председава Патријарх, а то је Синод Московске Патријаршије, не подразумевају оспоравање или ипак је могуће да се на њих даје жалба другом Патријаршијском Синоду. Ова је тема била од интереса за Васељенску Цркву после Сардикијског Сабора са његовим 3-им, 4-им и 5-им канонима».

419. године био је одржан Помесни сабор у Картагени. У њему су учествовали 217 епископа, укључујући папине легате: епископ Фаустин од Пикене Потентијске и презвитери Филип и Азел. Сабор се састао поводом питања: да ли папа римски има право да прима жалбе на одлуке Сабора Картагенске Цркве? Одговор је био недвосмислен - не, нема, па и формулисан је овај одговор био прилично оштро: „Ако се презвитери, ђакони и друго ниже свештенство  у случају парница које имају жале на одлуке својих епископа, нека их саслушају суседни епископи па спорови између њих решавају они које ће они да позову уз сагласност њихов сопствених епископа. Ако свештеници зажеле да се жале и на њиховуу одлуку, нека је поднесе само Афричким Саборима или првим особама својих метрополичјих регија. А оног ко жели да се жали Саборима с друге стране мора, нека нико у Африци не прихвата у  односи “. Односно, обраћање свештеника са жалбом Римском епископу било је уопште признато као разлог за изопштење из црквене заједнице.

А пошто су канони Картагенског Сабора утврђени 2-им каноном Светог Пето-Шестог Васељенског Сабора, као и 1-им каноном ΙV Васељенског Сабора и 1-им каноном VII Васељенског Сабора, ову одлуку потврђује и ауторитет Васељенских Сабора па она добије обавезујући карактер. Митрополит Серафим пише: „Према томе, стара је Црква прихватила оно што су 3-и, 4-и и 5-и канон утврђивали у погледу посебних привилегија које су припадале тадашњем још увек православном епископу Старог Рима у односу на њему подређене епископе и само на њих, али не и доделивање њему највише црквене јурисдикције “. Сви познати тумачи канонских правила потврђују ово начело: жалбе свештеника разматра хијерархија оне Помесне Цркве, где ови свештеници врше или су вршили своју службу. 

Расколници немају свети чин

Када се стварање ПЦУ још налазило на етапи припрема, више архијереја и теолога, као и наклоњени Фанару, тако и не наклоњени, размишљали су  поводом питања: како ће Фанар да решава проблем одсуства канонских  хиротонија код расколника? Јер, је свима познато да су готово сви „епископи“ ПЦУ били „хиротонисани“ у оно време када их је читав православни свет признавао изопштеним из Цркве. Најчешће  се износила претпоставка да ће фанариоти тајно или јавно још једном „хиротонисати“ „епископе“ ПЦУ. Нико није могао ни да помисли да ће ове „хиротоније“ могу да буду признате ретроактивно. Али Фанар је управо тако и учинио, успостављајући на тај начин нови поглед на Тајну свештенства. Према овом новом погледу, Благодат Светог Духа силази на оног, кога хиротонишу, на основу признања тога од стране Цариградског патријарха. Међутим, ово сведочи само о томе колико изопаћено  Фанар разуме ову Тајну.

Фанар је успоставио нови поглед на Тајну свештенства. Према овом новом погледу, Благодат Светог Духа силази на оног, кога хиротонишу, на основу признања тога од стране Цариградског патријарха.

Треба напоменути да митрополит Серафим није толико категоричан у питању непризнавања „хиротоније“ расколника као у многим другим питањима. Не каже да је појављивљње Благодати ретроактивно није могуће у начелу. Пише да ово питање није у надлежности Фанара, него РПЦ: „Једина црквена власт која има овлашћење да доноси одлуке о повратку расколника у чин,  јесте Руска Црква, под условом, наравно , да расколници исказују искрено покајање, које је, као што врло коректно примећује професор Целенгидис, sine qua non за повратак расколника у канонско поље. И до данас, наравно, расколници нису исказали ово покајање “. Овде је могуће да се не сложи са мишљењем митрополита Серафима. Говори о „ повратку у чин расколника“ под условом њиховог покајања, али ипак није могуће да човек буде „поновљен“ у ономе што никад није имао. Ако признајемо да су „хиротоније“ „епископа“ ПЦУ безначајне, да оне нису ништа више од фикције, како их онда можемо да понављамо у свештеном чину, чак и под условом икономије?

Али како год било, митрополит Серафим недвосмислено не признаје присуство Благодати код свештенства ПЦУ..

О украјинској аутокефалији

 Митрополит Серафим пише да се аутокефалија, коју је Фанар наводно доделио ПЦУ, није могла да буде додељена из два разлога: прво, Константинопољ није имао право да то чини једнострано, и друго, аутокефалија може да буде додељена само канонски признатој црквеној структури, која тражи ову аутокефалију.

Одмах напоменемо да је митрополит Серафим  оставио по страни најважнији аргумент за немогућност додељивања аутокефалије ПЦУ. И овај аргумент је испитан мало више – није могуће да се једна заједница лаика, који немају  свештеничког чина, назове Аутокефалном Црквом. Сви су остали аргументи које је навео грчки епископ, свакако, убедљиви, али само у теорији, без икакве везе са легализацијом украјинских расколника.

У Православљу не постоји поступак за додељивање аутокефалије, фиксиран у у канонима. Васељенски Сабори нису нам ово оставили. Историјски гледано, аутокефалија  је додељивана од стране Цариградске патријаршије и Руске Цркве. Цариград је доделио аутокефалију за Српску, Бугарску, Румунску и друге Црквае, а РПЦ – за Пољску Цркву, Цркву Чешких земаља и Словачке, као и за Православну Цркву у Америци (коју су признале Руска, Грузијска, Бугарска, Пољску и Чехословачку Цркве, док су остале сматрају њу као део РПЦ). Међутим, додељивње аутокефалија од стране РПЦ десило  се пре неколико деценија па Цариградска патријаршија све њих оспорава. Фанар тврди да право додељивања аутокефалије за било кога припада само њему. Разлог је томе само амбициозне жеље самог Фанара и ништа више.

Историјски преседани, који нису фиксирани у корпусу канонског права, остају историјским преседанима. Да би се попунила ова празнина у канонском праву током припрема Сабора на Криту, који је одржан 2016. године, био је припремљен предлог о поступку за додељивање аутокефалије, који није постао предмет расправе на Критском Сабору,  док и сам Критски Сабор није постао свеправославни, како је првобитно било замишљено, због одсуства на њему представника Антиохијске, Грузијске, Бугарске и Руске Цркава. Међутим, митрополит Серафим ипак се позива на припремљени онда предлог о поступку додељивањааутокефалије па указује на његово основно начело: сагласност свих Помесних Цркава. 

«„Томос који проглашава аутокефалију, као неопходан услов, између осталог, подразумева сагласност свих Помесних Цркава: „ Пошто Васељенски Патријарх обезбеђује сагласност аутокефалних Помесних Православних Цркава путем добијања од њих  писменог пристанка, он може сам да  потписује Патријаршијски Томос ... “. Из наведеног постаје јасно да без пристанка и консензуса свих Помесних Цркава, тј. без поштовања услова, Васељенски Патријарх не може нити да додељује аутокефалију, нити да прихвата жалбе, нити да буде „управитељ црквених послова“, - пише владика.

Други разлог за негирање аутокефалности ПЦУ је тај што канонска УПЦ није тражила никакву аутокефалију: „Још један веома важан аспект ове теме је тај што је Помесна Црква Украјине на челу са митрополитом Онуфријем, званично призната од стране свих Помесних Цркава, није тражила и није тежила да стекне аутокефални статус, за разлику од, наравно, других аутокефалија, додељених  Васељенском патријаршијом (Грчка, Српска, Бугарска, Румунска, Пољска, Албанска па Чешка и Словачка), када су се Помесне Цркве обраћалеле са одговарајућим захтевима. <...> Нема никаквог успоређења између аутокефалије која је додељена расколницима и члановима украјинске парасинагоге и канонског додељивања статуса аутокефалије од стране Искрене Васељенске Патријаршије канонским Црквама Грчке, Србије, Бугарске, Румуније, Пољске, Албаније па Чешке и Словачке».

Митрополит Серафим исто тако тврди да је теорија „Првог без равних“, коју су разрадили митрополит Пергамски Јован (Зизиулас) и архијепископ Америке Елпидофором (Ламбриниадис), усмерена на промоцију екуменских тежњи Фанара. Али ово питање владика Серафим у овом прилогу није детаљно претресао, него је заинтересоване упутио на своје раније радове. И у последњој тачки своје расправе владика каже да не треба да се надамо да ће се данашња подела у Православљу некако сама од себе разрешити с временом.

У томе је митрополит Серафим потпуно у праву, да би се решио проблем постојеће поделе, потребно је, прво, да се тражи заједничко решење од свих Помесних Црквава, па друго, ова одлука треба да се заснива на светим канонима Цркве, а не на амбицијама појединих црквених јерараха.

 

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.

Испитивање

Требају ли свештеници да позивају паству да се вакцинише против COVID-19?
да, архијереји и свештеници се брину о здрављу људи
14%
не, то је чисто медицинско питање, Црква нема везе с тим
86%
мени је свеједно
0%
Укупно је гласало: 14

Архива

Система Orphus