Писмо УПЦ КП и УАПЦ на Фанар 2008. године: да ли је било покајања?

Да ли су се покајали у греху раскола чланови ПЦУ? Фото: УПН

Представници ПЦУ су изјавили да је 2008. године патријарх Варфоломеј добио писмо од расколника и да се у њему доноси покајање. Да видимо да ли је то стварно тако.

Крајем марта ове године представник ПЦУ “митрополит” Александар (Драбинко) и присталица те структуре архимандрит РПЦ (!) Кирил (Говорун) су скоро синхроно објавили писмо “јерарха” УПЦ КП и УАПЦ које су они написали још 2008. године на име патријарха Варфоломеја. Неке тезе из тог текста су дозволиле Драбинко и Говоруну да тврде како су украјински расколници донели покајање и, као последица, сасвим законито били примљени 2018. године у еухаристичко општење са Цариградском патријаршијом. Изјава је довољно важна.  Да ли су стварно Филарет и К° донели покајање Цркви и управо на основу те чињенице били примљени у општење са Фанаром? Размотрићемо у чланку. 

О чему је писмо?

Прва страница писма “јерараха” УАПЦ патријарху Вартоломеју 2008. г. Фотографија: Фејсбук Драбинка

Пре свега ћемо издвојити да се тај документ појавио тек сада, никада се раније није помињао зато нема сигурности у његовој аутентичности. Али, желели бисмо да верујемо да, и Драбинко, и Говорун не би ризиковали остацима своје репутације избацујући фалсификат, зато ћемо документ анализирати као стварни историјски документ. Ево, на наш поглед, његових најзанимљивијих особености.

  • Датума на документу нема, мада се у тексту помиње предстојећа визита патријарха Вартоломеја у Кијев за Дан Крштења Русије зато можемо да претпоставимо да је написан нешто пред долазак главе Фанара 2008. године. 
  • У писму се помиње о активном дописивању патријарха Вартоломеја са председником Виктором Јушченко и наводи се да је патријарх “активно учествовао у регулисању проблема црквене поделе у Украјини” још 10 година пре стварања ПЦУ.
  • «Јерарси» изјављују да “трагична подела која је данас погодила православну заједницу Украјине изазвана је низом чињеница, међу којима, по нашем мишљењу, главна није грешно властољубље појединих јерарха, непоштовање канонског устројства Цркве, етнофилетизам или други недостаци црквеног сазнања, него објективне историјске промене на постсовјетском простору».
  • «Јерарси» сажаљевају што “још увек се налазимо ван видног општења са светским Православљем и искрено тежимо ка оном духовном благу  које даје благодатну “промену ума” (Метаноја) што се постиже у тајни покајања. Недостатак црквеног општења  цепа нам срце».
  • «Јерарси» наводе да је разлог промене статуса њихових структура и будуће аутокефалности «нови друштвено-политички услови коју су се формирали у нашој држави».
  • «Јерарси» моле поглавара Фанара да их прими “у општење са Васељенским Престолом на условима Митрополије са правима широке аутономије”.».
  • «Јерарси» моле поглавара Фанара да сматра неправомоћним лишење Филарета сана од стране Руске Цркве, а све “архијереје” и “свештенике” да остави у “суштом чину».
  • «Јерарси» сматрају одлуку о уласку у састав Фанара “сасвим оправданом са еклисиолошког становишта, пошто би нама и многим другим православним дала реалну могућност да већ данас добију спасоносно јединство са васељенским Православљем, одговарала би принципу икономије...».
  • «Јерарси» уверавају Фанар да “након што Ваше милосрђе и Првосветитељски омофор покрију нашу немоћ, Предстојатељ и Архијерејски Сабор наше Цркве ће заузети принципијелну позицију дубоке верности Васељенском Престолу гарантујући тачно поштовања светих канона и потпуну усаглашеност свих наших поступака са вишом црквеном влашћу - Васељенском Патријаршијом».
  • «Јерарси» уверавају Фанар да ће њихова структура “избегавати контакте са не канонским црквеним групама у Украјини и на територији других држава”.
  • «Јерарси” гарантују Фанару да “након успостављања потпуне комуникације са Црквом-Мајком... ми ћемо изградити свој однос са свим канонским православним епископима, који врше своју службу на територији Украјине, на основу дубоког поштовања према њиховој црквеном служењу. А такође да нова структура “неће постати озбиљан и дуготрајан основ за погоршање односа између Васељенске и Московске патријаршија».

Да ли је било покајање код “јерарха” УПЦ КП и УАПЦ?

Већ у првој ставки документа је речено да раскол у Украјини није последица поноса или амбиција, већ последица “историјских промена”. И речено је да главни разлог «није грешно властољубље појединих јерарха, није непоштовање према канонском устроју Цркве, етнофилетизам или други недостаци црквеног сазнања, већ објективне историјске промене на постсовјетском простору».

То јест, ако “грешног властољубља” није било, већ је била “објективна историјска реалност” онда у суштини нема разлога за покајање. Међутим, да ли су истините тврдње о одсуству “властољубља” код расколника? Конкретно код Филарета? Јер о његовим амбицијама говоре не толико спољни фактори, колико он сам. Тако се митрополит Туљчински и Брацлавски Иоанафан (Јелецких) присећа да након што је Архијерејски Сабор РПЦ 1990. године изабрао за новог Патријарха митрополита Алексија (Ридигера), Филарет је рекао ове речи: “Ви видите, владико, последњег Патријарха уједињене Руске Цркве. Направили су грешку».

То јест ако би Филарет постао Патријарх РПЦ онда никаква УПЦ КП не би постојала. Годинама након тога Денисенко је стално потврђивао своје амбиције. Например, 2018. године када је изјавио “да је био патријарх, јесте и биће” и обавезно ће бити на челу ПЦУ. 

Посебан акценат припадници ПЦУ раде на 3. ставци писма из 2008. године где се говори о жељи “да се придруже духовном благу које даје благодатну “измену ума” (метаноја) што се остварује у Тајни покајања».

Да ли се та фраза може тумачити као “покајничка”? Наравно не.

Као прво, сви хришћани желе “да добију духовно благо” које се дарује кроз Свету тајну покајања. Као друго, желети не значи урадити. Постоји огромна количина људи који желе да оду у храм, али не оду, желели би да се покају, али се не кају, желели би да се причесте, али се не причешћују. У вези тога присећамо се разговора двоје људи, један од њих каже “да поново жели у Париз”. “Већ си тамо био?”, - пита други. “Не, већ сам желео”.  Ето исто тако и Филарет - и у писму поглавару Фанара, и у писму Сабору РПЦ 2017. године (о томе ћемо касније) - хтео је да се покаје. Али ни једном то није урадио. 

Управо зато “јерарси” у 4. ставци свог писма глави Фанара набрајају оне услове које, по њиховом мишљењу, треба да доведу до канонске аутокефалности. То су “нови друштвено-политички услови” и “жеља клира и мирјана”. Другим речима, “ситуација је испала таква да су власти Украјине “за” аутокефалност” и “ми исто то желимо”. Али где је ту бар неки наговештај на покајање или бар неки црквено-канонски разлози? Жеље де се искористи политичка ситуација - има, дубоког преображаја душе који Црква захтева од хришћана који се кају - нема. 

Штавише, мало ниже (ставка 6ж) “јерарси” УПЦ КП у свом писму моле да се поништи лишавање Филарета чина, а све остале да приме у сушти сан. Разлог је наведен у ставци 7 - “икономија”, снисходљивост. Али икономија, као прво, примењује се према деци Цркве, а не према анатемисаним расколницима, а као друго, икономија свеједно подразумева покајање. Другим речима, икономија је не "примите нас такве какви смо, без покајања”, већ мања строгоћа према грешнику који се каје. А у случају украјинских расколника покајања, као што смо видели, није било. На шта, између осталог, указује и фраза “када ваш првосветитељски омофор прекрије нашу немоћ”. Коју “немоћ”? Раскол је “немоћ”? Као немоћ треба сматрати охолост која је довела до раскола, али управо се због тога филаретовци нису кајали. Значи речи о “немоћи” је само обрт речи без конкретне садржине. 

При том украјински расколници су схватали да ће, ступајући у комуникацију са Фанаром на антиканонским условима, изазвати негативну реакцију Помесних Православних Цркава. Управо су зато чланови УПЦ КП и УАПЦ замолили патријарха Вартоломеја да их прими као митрополију Цариградске патријаршије, и спремна је да буде у том статусу све док се Помесне Цркве не сложе са њеним постојањем и док се не уједини “украјинско Православље” (ставка 5). Све би се то могло да избегне у случају покајања, јер онда и Помесне Цркве би пристале, и украјинско Православље би било уједињено. Међутим, управо и нису хтели да се покају у УПЦ КП. Писмо је било написано из сасвим другог разлога. 

Покушаји легализације раскола 2008. и 2018. година: шта им је заједничко?

2008. године. патријарх Вартоломеј је пристигао у визиту у Украјину. Између њега је и тадашњег председника државе Виктора Јушченко већ постојао договор о стварању нечег сличног садашњој ПЦУ. У суштини, текст писма из 2008. године који су написали украјински расколници на Фанар, био неопходан елеменат тог споразума - уз детаљан опис места нове “цркве” у структури Цариградске патријаршије. 

Помињање о активној преписци поглавара Фанара и В. Јушченко  је уверљив доказ да патријарх Вартоломеј већ тада намеравао да “присвоји” структуре украјинских расколника. Само онда су његове намере биле још очигледније и нису се прикривале гласном речју “Томос”. А шта Филарет?

Помињање о активној преписци главе Фанара и В. Јушченко  је уверљив доказ да патријарх Варфоломеј већ тада намеравао да “присвоји” структуре украјинских расколника.

Филарет је 2008. године у почетку пристао на то да УПЦ КП буде примљена у општење са Фанаром као митрополија, пристао да добијају миро из руку Цариградске патријаршије, признао изнад себе безусловно “духовно вођство” Васељенског престола. То јест Филарета Денисенка и његов “синод” су убедили да поставе своје потписе на документу који се не разликује много од оног, потписаног 10 година касније. 

И ето када су, како се чини, све формалности биле испоштоване, а од појаве нове „цркве“ је одвајало само одсуство потписа на готовом документу, Филарет је одбио. Касније је он своје речи објаснио тако: «Која нам је разлика да ли се покоравамо Москви или се покоравамо Константинопољу? Разлике нема. Независна Црква и од једне престонице и од друге. Потребна нам је независна Црква која не би зависила ни од каквих црквених центара, већ би сама била центар са своју цркву. Ето, то нам треба. И за то се боримо, и то ћемо постићи».

Своје виђење ситуације 2008. године и прекид преговора са Фанаром изложио је тадашњи глава УАПЦ “митрополит” Мефодиј. По његовим речима Денисенко «био је спреман на компромисну варијанту привременог канонског устројства украјинске цркве», а једино што га је стварно занимало «то је гаранција очувања своје дужности Предстојатеља Украјинске Цркве».

Подвукао је да је Фанар као главни услов поставио сагласност «украјинске стране» са тим да «ће се Предстојатељ Украјинске Цркве у саставу Васељенске Патријаршије  бирати Васељенским Патријархом између три кандидатуре које предложи украјински епископат».

Управо тај услов је, тврди Методије, довео до тога да је Филарет Денисенко у суштини прекинуо преговоре 2008. године, јер је схватао да његова кандидатура неће бити утврђена. Који још могу бити докази одсуства било каквог покајања? Човек је одбио “придруживање ка оном духовном благу које даје благодатну “измену ума” (Метаноја)” како би остао на власти. 

Јушченко није био толико “далековид” политичар као Порошенко и није могао да предвиди жељу Филарета да остане на власти. Зато је изгубио. А ето 2018. године и фанариоти и председник Украјине Петар Порошенко нису само узели у обзир прошле грешке (између осталог, одбивши да приме расколнике у статусу митрополије), него су успели и да преваре Денисенко обећавши му власт у новој структури. 

Тако, према речима “патријарха” Филарета, “Порошенко ми је рекао:  "ви ћете руководити ПЦУ”. Касније тезу Денисенка да су постојали одређени договори између њега и председника Украјине потврдио је и екс-митрополит  Александр Драбинко: “Њему (Филарету, – Ред.), искрено речено, како ми се чини, обећали су да ће он у суштини руководити црквом, а владика Епифаније ће бити “енглеска краљица”, да ће он представничку функцију вршити само у иностранству”. Према речима Драбинко, да тих  обећања није било, Филарет никад не би ни кренуо на “уједињујући Сабор”.

Још једна чињеница да фразе из писма о жалости због “недостатка црквеног општења” нису ништа више него лицемерни обрти речи. Наредних година Филарет је вишекратно говорио да га каноничност УПЦ КП уопште не брине. Као, например, 2014. године: “Желимо да не обраћају пажњу на то да ли је канонска или није канонска. Питање признања је другостепено зато што та црква (УПЦ КП – Ред.) може да постоји и без признања”.

Да ли се покајао Филарет за грех раскола?

Потврду чињенице да писмо из 2008. године није било покајничко представља даља активност “патријарха” Филарета Денисенка.

Да подсетимо, 1992. године је митрополит Филарет Денисенко због тога што је починио раскол у Руској Православној Цркви био лишен светог чина и постао обичан монах. 5 година касније, 1997. године, монах Филарет је, који “није послушао позив на покајање упућен њему у име Мајке-Цркве и наставио је своју расколничку активност током међусаборног периода... наставио је да врши светогрдна “богослужења”, укључујући богохулну псеудохиротонију” на основу 28. Апостолског правила био анатемисан Архијерејским сабором Руске Православне Цркве.  

Једини услов враћања украјинских расколника у Цркву и уједињења са Њом било је покајање, то јест “измена ума” и одбојност према старом греху. Светитељ Иван Златоуст, размишљајући о теми покајања пише: “Нека се наше покајање не ограничи само на речи, јер било би за подсмех, ако би оно било само у речима и Црква Господа нашег Исуса Христа се не би градила преко дела”. Други светац наше Цркве, Василије Велики, наставља: “Онима који се кају, није довољно за спасење да се само удале од грехова, већ су им потребни достојни плодови покајања”. 

Из тих речи постаје очигледно да Филарет (а сада - Михаил) Денисенко треба је не само да призна да је одговоран за раскол, већ и у потпуности да га се одрекне. То схватају и на Фанару. 

Тако, аутор брошуре за заштиту ПЦУ, монах Никита Пантократорски, сматра да “дело које је указало на искреност његовог (Филарета Денисенко, – Ред.)  покајања, била је одлука да се распусти “Кијевски Патријархат”, у ком је служио читавих 27 година. Да се није покајао, не би потписао одлуку о његовом распуштању” (стр.6).

Као прво, Филарет је пристао не да распусти УПЦ КП, већ да је трансформише у другу структуру у којој је он требао да постане поглавар. Као друго, када је схватио да су га преварили опет је иницирао раскол (већ у ПЦУ) обновивши “распуштену” УПЦ КП. Тако да акције Денисенко веома очигледно сведоче да никаквог покајања са његове стране није било, ни 2008., ни 2018. година. 

Ка том закључку у свом дивном чланку долази и митрополит Пирејски Серафим који пише: “Филарет и Макарије су распустили расколничка удружења која су створили, али се нису вратили у црквену структуру, од које су се отцепили, т.ј. у канонску Украјинску Цркву са Митрополитом Онуфријем на челу. А ако није било тог повратка, онда не можемо да говоримо о истинском покајању јер... комуникација са читавом Црквом се спроводи преко Помесне Цркве, и црквена оптужница једне Помесне Цркве је на снази у целој Васељенској Цркви (12. и 32. Апостолско, 6. Антиохијско и 9. правило Картагинских Помесних сабора)”.

Да ли је Фанар имао право да прима “покајање” украјинских расколника?

Чак ако и на минут претпоставимо да се Филарет 2008. године покајао, да ли то значи да је Цариградска патријаршија могла тако, једним потезом пера, да га прими у комуникацију са Црквом 2018. године? Јер, у суштини, изопштио је Филарета не фанариотски Синод, већ Архијерејски Сабор РПЦ који је обавестио све Помесне Цркве (између осталог и Фанар) о том акту, што онда није изазвало примедбе. Дакле да ли је могао Констатинопољски патријархат након 20 (!) година једнострано преиспитати ту одлуку? Не. 

Ствар је у томе, да према речима митрополита Пирејског Серафима, сагласно канонској пракси Цркве “рехабилитација расколника увек се одвија или преко Помесне Цркве, од које су се отцепили, или преко Васељенског Сабора (нпр. Мелитански раскол срастао се на I Васељенском Сабору). Никада ниједна Помесна Црква није рехабилитовала расколничку групу која се отцепила од друге црквене јурисдикције. Нешто такво би означавало “забуну у црквеном поретку” (2. Канон Антиохијског Сабора)”.

Он наглашава да “Васељенска Патријаршуја нема никакво канонско право да се меша у јурисдикцију друге Помесне Цркве (у датом случају Руске) и, значи, починио је озбиљни канонски злочин, а конкретно инвазију која се осуђује многим светим канонима (2. кан. II, 2. III, 39. Пето-шестог Васељенских сабора, 13. и 22. Антиохијског, 3. Сардикијског Помесних сабора и др.) и целокупним црквеним Предањем. 

То јест, Филарет је требао да се покаје због спровођења раскола пред Руском Православно Црквом а не да се отараси општим фразама у писму за патријарха Вартоломеја. То је сам Филарет одлично схватао. 

Управо зато, новембра 2017. године Филарет пише обраћање Архијерејском Сабору РПЦ.

У писму поглавар Кијевске патријаршије је молио о обнови еухаристичког и молитвеног општења са УПЦ и о поништавању “свих одлука, између осталог о забранама и одвајању... ради постизања Богом заповеданог мира између јединоверних православних хришћана и помирења међу народима”. Писмо се завршава речима: “Молим опроштај за све у чему сам починио грех речима, делима и свим својим осећањима и такође их од срца искрено свима праштам”.

Међутим, већ 30. новембра на прес-конференцији поглавар УПЦ КП Филарет (Денисенко) је изјавио да у свом писму упућеном Светом Патријарху Московском и целе Русије Кирилу и епископату РПЦ, он се није покајао за раскол и његово писмо није било покајничко. “Никаквог покајања није било, нема и неће бити!” - рекао је тада. Шта више, истакао је да “никада се УПЦ КП неће вратити у Московску Патријаршију, јер ми имамо своју независну државу. Зато повратка никад неће бити”.

С друге стране, главни учесник садашње ПЦУ - Сергеј (Епифаније) Думенко и добар део “јерараха” те структуре немају никакве везе са писмом из 2008. године. На пример, ни Думенко, ни Зорја у то време још нису били ни “епископи”. Другим речима, чак ако се фразе из писма које смо навели и тумаче као наговештаји жеље за “покајањем”, већина оних који су данас у саставу ПЦУ, чак и формално се нису ни за шта кајали, што значи да Фанар није имао право да их прими у општење. 

Зашто треба покајање “јерарсима” ПЦУ?

Зашто се текст овог документа појавио на мрежи тек сада?

За то постоји два разлога. Први - активизација Јерусалимске Патријаршије и Руске Православне Цркве у преговорима у “аманском формату».

И стварно, како тврди Управник послова УПЦ митрополит Анатолиј, “сусрет на свеправославном нивоу јесте могућност да се реши црквени проблем у Украјини”. Та иницијатива, наравно, не може да се свиди Фанару. Управо зато, публикација “покајничког” писма треба да покаже Православном свету, да су фанариоти, тобоже, поступили према канонима Цркве. 

С друге стране у Цариградској патријаршији схватају да стварање ПЦУ није само продубило раскол у украјинском Православљу, не само да је Православље светско довело до границе глобалног раскола, него и створило апсолутно безизлазну ситуацију, из које се излаз, спрам схватања Фанара, још се не може ни нагледати. 

Ствар је у томе да су, између свих  Помесних Православних Цркава, ПЦУ признали само сателити Цариградске патријаршије. Убедљива већина Цркава није признала и својевољно неће признати. Па чак и унутар тих Цркава, чији поглавари су формално признали Епифанија, расте незадовољство. Ту се можемо присетити наглог противљења  ПЦУ од стране ауторитетних кипарских јерараха, несагласност са признавањем раскола од стране ауторитетних грчких јерараха, одсуство жеље код духовенства и мирјана Грчке и Кипарске Цркава да заједно служе и причешћују се са оним јерарсима који су се укаљали општењем са украјинским расколницима. Стално се чују гласови о томе да “хијерархија” ПЦУ јесу мирјани који се нису покајали, који су саморукоположени и њихово признавање јесте издаја Цркве. 

 Зато фанариоти хитно траже било који инструмент, који би могао барем некако да се супротстави “аманском сусрету” и оправда њихов канонски хаос. Писмо “хијерархије” УПЦ КП из 2008. године је покушај да се створи такав инструмент. И можемо да будемо сигурни да није последњи. 

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.

Испитивање

Требају ли свештеници да позивају паству да се вакцинише против COVID-19?
да, архијереји и свештеници се брину о здрављу људи
20%
не, то је чисто медицинско питање, Црква нема везе с тим
80%
мени је свеједно
0%
Укупно је гласало: 15

Архива

Система Orphus