Треба да остане само један: зашто у ПЦУ једни другима отимају храмове?

У ПЦУ "јерарси" један другоме одузимају храмове. Фото: УПН

У ПЦУ “епископ” Харковско-Полтавски је оптужио за рејдерство својих храмова “епископа” Харковског. Анализирамо зашто су “јерарси” ПЦУ ушли у борбу унутар врсте.

Да ли можемо да замислимо да у УПЦ представници једног владајућег епископа одузимају парохије од другог? Или сличну ситуацију у Српској, Бугарској, Пољској или некој другој канонској Цркви? Морате признати да се то тешко да замислити, тачније као сасвим немогућа ситуација, фантастика. А ето у “православној цркви Украјине” која сагласно позицији Фанара заузима 15. ставку у Диптиху Помесних Цркава, то је сасвим нормално, то је њена свакодневица. 

4. априла “владајући епископ” Харковско-Полтавске епархије ПЦУ Афанасије Шкурупиј је на свом профилу дао скандалозну изјаву у којој је оптужио “владајућег епископа” Харковске епархије ПЦУ Митрофана Бутинског за рејдерско преузимање парохија Харковске епархије.

«“Пријатељи, помолите се! Данас, на Крстопоклону недељу, пред Светим Крстом ђаво је направио пир у парохијама Соколовског и Цирконов на Харковшчини и рукама њихових игумана о. Станислава Аштрафјана и о. Олега Козуба, које сам привремено суспендовао, прави се метеж са циљем превођења парохија у другу епархију, - написао је Шкурупиј. - Тим процесом руководи искусни режисер епископ Митрофан. Чују се претње да ће прећи и на друге парохије Харковско-Полтавске епархије како би потиснули архиепископа Афанасија са Харковшчине. Ето тако код нас ствари стоје. Болно је и криво да управо тако почиње развиће Православне Цркве Украјине. Па, за шта смо се борили за то смо се и изборили»!

Конфликт између “владајућих епископа” је исувише озбиљна ствар да би се износила у јавност. И много тога указује да та објава није јединствени случај, у ПЦУ такав проблем има глобалан карактер. 

«Треба да остане само један»

Скриншот филма "Горштак"

Не тако давно у свету је био популаран филм “Горштак” који говори о једној заједници бесмртних који су од памтивека ратовали једни против других. И иако се једни приказују као “добри”, а други као “зли” у суштини циљеви су им слични - горци мачевима убијају једни друге  како би добили животну снагу и енергију конкурента. Њихов мото је био такав: “Треба да остане само један”. Какве везе та прича има са “архијерејима” ПЦУ? Па, најдиректније. 

Као што знамо ПЦУ је на “Уједињујућем Сабору” 15. децембра 2018. године била створена путем механичког спајања УПЦ КП и УАПЦ. Споља је све изгледало лепо и чак умиљато. Пропаганда је причала о уједињењу свих православних у једну структуру. Али реалност је била сасвим другачија. Изнећемо ван заграда очигледну чињеницу да ни до каквог најављеног уједињења са УПЦ није дошло - зато у нову расколничку структуру малтене нико није прешао. Ради се о међусобном односу расколника. 

Патријарх Варфоломеј, његова пропаганда и сами чланови ПЦУ ватрено убеђују да у Украјини више нема расколника. Сви су они од момента признања неважећом анатеме Филарета  (и давања архијерејског статуса Макарију који никада није био епископ у канонској Цркви) одједном постали “канонски и благодатни”. Нећемо се сад супротстављати овој комичној логици. Размислићемо о нечему другом: како су чланови ПЦУ почели да поштују елементарна правила по којима канонска Црква живи већ столећима и миленијумима.

Знамо да су још у првохришћанска времена апостоли избегавали да залазе у области где су други апостоли проповедали јеванђеље “да на туђој закопини не зидам” (Рим. 15, 20). Тај принцип је био поткрепљен на првом Васељенском Сабору, који је утврдио: “Нека не буду два епископа у граду” (I  Вас., 8). Другим речима једном архијереју се додељује одређена територија. Апостолска правила и друге уредбе Цркве указују на непопустљивост кршења граница црквених области (епархија) од стране епископа или њихових клирика.

Украјински расколници су до 2018. године имали две паралелне структуре - УПЦ КП и УАПЦ. Сходно томе, у име сваке од њих са једне те исте територије је заседао свој “архијереј” који је имао у својој титули одговарајуће територијално наименовање: епископ Лавовски, Тернопољски, Харковски и т.д. То да се на тај начин кршило правило “један град, један епископ” никога није збуњивало. Као што није збуњивало да је Црква Христова једна и не може да их паралелно постоји неколико. 

Фанар је дан уочи “обједињујућег Сабора” објавио све “архијереје” УПЦ КП и УАПЦ својим титулованим епископима који су међусобно једнаки. То јест није постало више  “епископа” ни Лавовских, ни Тернипољских, ни Харковских и т.д. Уз стварање нове “цркве” за сваку катедру из целог “епископата” су требали да одаберу новог владајућег “архијереја”: једног од два Лавовска, једног од два Тернопољска, једног од два Харковска и т.д. Да ли је то било урађено? Наравно не.

Након “обједињујућег Сабора” сваки “владајући архијереј” од већ бивших УПЦ КП и УАПЦ се вратио на своје место и настављао да управља својом структуром. Као да се ништа није догодило. На тај начин у сваком крупном граду у ПЦУ се појавило по два “епископа”, а у Виници где је из УПЦ прешао Симеон (Шостацкиј) - чак три.

На позадини апсолутног канонског безакоња које је пратило сву фарсу око стварања ПЦУ, чињеница дуплирања “владајућих архијереја” никога није збунила. Тада, уз подршку власти Порошенка, на све стране су се преузимали храмови УПЦ и “јерарсима” ПЦУ није било стало до међусобног препирања - требало је прерадити парохије канонске Цркве. Није било онога ко би тамо служио, преузети храмови су били празни и “јерарси” су били приморани да дају огласе не би ли накупили у далеким селима мушкарце који би пристали да буду свештеници, и обећавали су им да ће их касније обучити.

Али чак и тада је долазило до конфликата између “владајућих архијереја” ПЦУ, тако например, на Волињу када је храм УПЦ у Антоновки, који је већ “преведен” у ПЦУ под окриље Гаврила Кризине (раније УАПЦ), био поново регистрован сад већ у структуру Михаила Зинкевича.

Јуна 2019. године Филарет, одлучивши да реанимира свој Кијевски патријархат,  изјавио је да су представници ПЦУ заузимали храмове УПЦ КП. Уследио је низ сукоба између оних игумана који су одлучили да буду са Думенко и оних који су одабрали Филарета. На пример док је клирик УПЦ КП у Ровно Виталиј Друзјук био у Кијеву на “Помесном сабору”, његов храм је био преузет од стране припадника Епифанија, и то уз помоћ “Десног сектора”..

О чему говоре све те чињенице? Па о томе да је суштина раскола свуда иста - агресивна, освајачка и сасвим не црквена. И да чим се покупи “лак плен”, то јест помоћ власти при освајању храмова канонске Цркве, ти људи ће се дохватити једни других. Све док на једној територији не остане најјачи који ће слабијим конкурентима узети сву имовину. Све као у филму “Горштак”: “Треба да остане само један”.

 Птићи Филарета једу птиће Макарија

Обично нико не воли да “износи свађу из куће”, сви покушавају да реше проблеме тихо и мирно да не би кварили свој реноме. А код ПЦУ реноме је веома, веома лош. Још пре 2018. године Филарет је покушавао да “поједе” УАПЦ, то јест да је припоји својој структури. 2015. године одржавали су се преговори о уједињењу, тим преговорима, између осталог, су присуствовали представници Константинопољског патријархата. Преговори се ничим нису завршили. Главни разлог неуспеха је немаран однос филаретоваца према макаријевцима. 

И сада кад се чланови УПЦ КП и ПЦУ налазе у истој структури 2,5 године, те несугласице нису нестале. Група бившег Кијевског патријархата постоји одвојено, група УАПЦ одвојено. Аутокефалне сматрају “слабом кариком” и немају ништа против да им “одгризу” комад првом приликом.

И скандалозна објава Шкурупија је отворила несугласице које су до неког времена покушавали да не износе у јавност. 

Представници групе УПЦ КП у ПЦУ пребацују Шкурупију што је изнео свађу у јавност и пребацују му због коришћења “реторике УПН”, на то “јерарх” одговара да је ситуација отишла тако далеко да он више не може да ћути пошто рејдери прете да пређу и на друге парохије.

И изгледа да више да ћути не може не само Шкурупиј. Представници УАПЦ се масовно жале да их  угњетавају групе УПЦ КП. 

“Архимандрит” Никанор из Дњепра (ник: Микола Дніпро - Ред.) пише: «Нашу Дњепропетровско-Запорошку епархију УАПЦ нису позвали на “уједињујући” сабор, није имала тамо ни једног свог представника... 3 године пишемо Епифанију писма и она се враћају назад! Ради се све како би нас појела месна бивша КаПешна епархија! Где су правила? Где је предстојатељ? Ради се СВЕ како би се уништили аутокефални!»

«Свештеник Игор Гиреј пише исто то: “Код нас на Хмељничини ће бити исто тако, све желе да узму и припоје бившој епархији КП којом је руководио сада већ покојни владика Антоније Махота. Зашто ћути Блажени Епифаније. Бивши каписти уништавају оне парохије које су биле у УАПЦ, а сада желе да зграбе све за себе».

Роман Наконечни закључује обраћајући се Шкурупију: “То је оно чега смо се плашили - гутање, није на мени да Вам причам, Ви то осећате на својој кожи. Тешко је то видети.».

Који су закључци?

  1. До обећаног “уједињења украјинског православља” под називом ПЦУ није дошло чак ни међу украјинским расколницима. У суштини они су подељени на старе групе које конкуришу и чак ратују једни против других. И после раскола који је направио Филарет, центрифугалне тенденције унутар ПЦУ само расту. 
  2. Структура коју је Фанар назвао “помесном црквом” није у стању да следи чак ни оне најелементарније и очигледне принципе постојања канонске Цркве. Много је лакше да се окупе “епископи” који живе на једној територији и да изаберу себи једног владајућег архијереја да би, бар по форми, одговарали канонским правилима и да не би правили од себе објекат за шалу. 
  3. Најбитније - механичко именовање расколника Црквом није дало никакве резултате за њихово хришћанско самосазнање. Они и даље размишљају у категоријама бизниса и политике “у рату сва су средства добра” и “преживеће најјачи”. Када они освајају храмове верника УПЦ које сматрају својим заклетим непријатељима (нећемо се ту сада присећати Заповести) то се може схватити, али како се у њихов поглед на свет уклапа рејдерство свог “побратима-патриоте”, већ је теже схватити. Ако ПЦУ буде наставила да постоји још неко време онда ће тамо највероватније на крају следити канонском правилу “један град - један епископ”, али ће до тога доћи само зато што ће јачи “појести” слабијег. 

И нажалост, мора се, по који пут констатовати - реч “покајање” за чланове ПЦУ како је била тако је и остала празан звук, измишљотина коју су створили московски попови да би понизили њих, “праве патриоте”. И таква је она остала  за обичне парохијане ПЦУ. А речи којима је Христос почео своје служење су биле: “Покајте се, јер се приближило царство небеско” (Мт. 4:17). То јест Црква чека од расколника исто што и Христос. Хоће ли Је чути? 

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.

Испитивање

Требају ли свештеници да позивају паству да се вакцинише против COVID-19?
да, архијереји и свештеници се брину о здрављу људи
20%
не, то је чисто медицинско питање, Црква нема везе с тим
80%
мени је свеједно
0%
Укупно је гласало: 15

Архива

Система Orphus