Армовир 2.0: загрљај власти и ПЦУ постаје све чвршћи

Владимир Зеленски све више се окреће према ПЦУ. Фото: УПН

Видимо да актуелна влада предузима све више корака у „стилу Порошенко“ у знак подршке ПЦУ. Зашто то ради и шта можемо да очекујемо даље?

6. марта 2021. године делегација је партије „Слуга народа“ отишла у посету на Фанар, где су патријарху Вартоломеју уручили рођенданске честитке у име Председника и Сергеја Думенко, као и званични позив за његову посету Украјини.

Организатор је овог путовања био  заменик шефа кабинета председника Кирил Тимошенко, а на челу је делегације стајао  скандалозан народни посланик „Слуге народа“ Богдан Јаременко, који је  током  рада у парламенту остао  упамћен само по гласном и срамном скандалу, када су новинари снимили његову преписку са проститутком током парламентске седнице. Посланик је онда покушавао да све пориче, али се касније извинио супрузи, деци, бирачима и Председнику. Упркос извињењу, фракција је тада одлучила да Јаременков морални лик није довољно висок па је разрешила њега функције шефа одбора Раде за спољну политику и међупарламентарну сарадњу.

Па ипак, управо је Богдану Јаременку било поверено да постане шеф делегације и да се одржи говор пред патријархом Вартоломејем. У њему је себе назвао дететом главе Фанара, рекао је да је њему драго што се број народних посланика „Слуге народа“ у саставу делегације подударао са бројем Христових апостола, па да је посета главе Фанара Украјини била би неопходна, јер се „наш народ још увек бори за независност“, на крају признавши да се са патријархом Вартоломејем редовно разговарало „о могућностима уједињења Православне Цркве Украјине“.

Другим речима, Јаременко је потврдио оно за шта се већ дуго сумњало - актуелна украјинска влада већ дуго преговара са Фанаром и делује у овом питању као наставак претходне владе. Било је тешко поверовати у ово до самог краја, пошто су Володимир Зеленски и Сергеј Думенко још јуче стајали „на супротним странама барикада“. Не у смислу да је актуелни Председник био на неки начин у сукобу са ПЦУ, није то. Него полазећи од тога да је он раније јасно изражавао свој став о немешању државе у послове Цркве. Штавише, његов претходник и главни ривал на председничким изборима, Петар Порошенко није се само мешао  у црквена питања - учинио је то мешање „триком“ свог изборног програма.

Додуше, односи актуелне владе са ПЦУ још нису толико страствени, као код Петра Порошенко, али је напредак у поређењу са тим како је започео однос између Зеленског и Думенка импресиван. Међутим, хајде да се сетимо свега.

Да ли се сећаш како је све почело ...

Пролеће 2019. за Украјинце није било само једно од обичних годишњих доба. Било је то пролеће нада у глобалну обнову земље. Украјина је чезнула за ветром промена који ће одагнати загушљиву, чак и загушујућу атмосферу која је земљу обавијала последњих година. Председнички су  избори изазвали огроман одјек у земљи. Зеленски против Порошенко. Огромна предност (73% против 24%), са којом је глумац победио бившег председника, показала је оно што је било очигледно - све оно са чим је била повезана претходна влада није наилазило на подршку од већине Украјинаца. И питање овде није било у томе што су људи много очекивали од Владимира Зеленског (који није никад раније био у политици), Украјинци једноставно више нису могли да подносе владавину Порошенко и све оно што је било уз ову владавину везано.

А све оно, што је бивши председник предлагао народу, било је смештено у један једини слоган, који је у народу добио надимак „Армовир“ (на украјинском језику: „Армія (Ар)! Мова(мо)! Віра (вір)!“: „Војска! Језик! Вера! " Да, уз то још „Даље од Москве“.

Рекламни борд Порошенка

Једна је од компоненти овог слогана („вера!“) била ПЦУ. Чињеницу да се стварање ове структуре одвијало у оквиру председничког изборног програма Петра Порошенко, практично нико није крио. О томе је још у пролеће 2018. године, не кријући се, говорио један од Порошенковљевих политичких саветника Тарас Березовец: „Можемо да кажемо да је ово обичана предизборна технологија. И то ће бити истина “.

15. децембра 2018. године, током „Сабора за уједињење“ ПЦУ, Софијски трг у Кијеву био је преплављен хиљадама људи са сличним украјинским заставама. Читав центар града био је крцат аутобусима, а за возове су качили додатни вагони са „верујућим“ државним службеницима.

Пошто је добио Томос, Порошенко путовао с њим (и Епифанијем) по градовима Украјине у оквиру своје предизборне кампање, није могло бити сумње: Петар Порошенко је стварао ПЦУ са једином сврхом да обезбеди своју победу на изборима и нови председнички мандат.

Стога су током (и непосредно после) председничких избора ПЦУ и Сергеј Думенко били су стављени у директну везу са тимом Петра Порошенко. Па, Сергеј Петрович (Думенко) и сам себе баш тако позиционирао.

  • Он је ишао са Порошенком у „Томос-путовања“ (како су новинари назвали предизборна путовања по градовима Украјине), где је практично обављао функције агитатора за Порошенка као кандидата за председника Украјине.
  • Он је уверавао да на челу земље види „само председника Порошенка“.
  • Он је изјавио да име Порошенка стоји на истој равни као име  светог кнеза Владимира, који је крстио Кијевску Русију.
  • Он је тврдио да је Порошенко за њега „пример руководиоца“.

Било је код Епифанија и мање „дебелих“ наговештаја о томе ко треба да буде изабран за председника - да наша победа над агресорском земљом зависи од избора, да је потребно изабрати онога који ће „држати ударац“ итд. Дуж свих су путева били окачене рекламне табле, на којима је Думенко био приказан поред Порошенка и текста Томоса. Једном речју, Сергеј је  Петрович чинио све што је од његове стране било могуће и немогуће да Петар Алексејевич (Порошенко) поново постане председник Украјине.

Рекламни борд Порошенка и Думенка​​​​​​

Чак су и представници Порошенковљевих власти извештавали да је његов његов изборни штаб даје директне наредбе за „парохе“ цркава ПЦУ, како да воде кампању за Петра Алексејевича. Ово је, например, изјавила заменица председника Врховне Раде у оно време Оксана Сиројид.

У исто су време чланови и присталице ПЦУ покренули против Зеленског заиста нечувену кампању у медијима и друштвеним мрежама. Претили су украјинцима да ће они који гласати за Зеленског „горети у паклу“, надметали су се једни с другима у апелима да се он извини због старе шале о поређењу Томоса са термосом, вређали су га на сваки могући начин и водили кампању да се не гласа „за кловна“.

И сам је Епифаније у доступним за њега дипломатским оквирима  рекао своје негативно мишљење о Зеленском, у увредљивом тону изјавивши да никада није чуо од њега речи у подршку ПЦУ: „Нажалост, лично нисам чуо од кандидата да подржава Православну цркву Украјине. И увек ценимо не обећања. Ценимо стварна дела која су учињена до овог тренутка и која ће се чинити у будућности“.

Једном речју, Сергеј Думенко је заједно са ПЦУ био део политичког тима Петра Порошенко и био је спреман само за један развој догађаја - победу његовог покровитеља.

Зато је, по доласку Владимира Зеленског на власт, Сергеј Петрович био потпуно запрепашћен. Његов сузерен се изненада нашао без посла, штавише, са врло нејасним изгледима, формулисаним у чувеном предизборном слогану Зеленског: „ доћи ће пролеће - ухапсићемо“. Сергеју Петровичу је очигледно било нелагодно. Стога је већ и након првог круга избора, када је постало јасно да Порошенко нема шансе, шеф ПЦУ пожурио да се дистанцира од свог покровитеља па је изјавио да се „практично не састаје“ са Петром Алексејевичем, а његова структура не води кампању у корист Порошенко на председничким изборима.

А након потпуног пораза свог покровитеља Думенко буквално није знао шта да каже и шта да ради. Понекад је долазило и до комичних епизода.

У мају 2019. године Владимир Зеленски  је замолио верске лидере да учествују у видео- снимки са „поруком мира“ за Крим и Донбас. Прихватили су сви, чак и „ултрапатриотски“ поглавар УГКЦ Свјатослав Шевчук. Сергеј Петрович је после дужег размишљања и сумњања ипак одбио да учествује, јер су њему предложили да изговори текст са речима о томе да „треба да престанемо да разговарамо језиком топова и митраљеза“. Забринуо се да би његове речи могле бити схваћене као позив на мировне преговоре у Донбасу. О томе да би за „предстојатеља Цркве“ позив на мир у земљи требало да буде жарка жеља његовог срца, Епифаније, изгледа, није ни помислио.

Па и личност новог Председника, за разлику од старог, била је за њега потпуна загонетка. Са Порошенком је све било једноставно и јасно - Думенко прича све што се од њега тражи, као одговор на то ПЦУ добија пуну подршку власти по свим питањима. А сада? Шта је, например, значила ова загонетна изјава Зеленског: „Немојте да ме тражите у цркви. Тражите Бога! “? Зашто овај чудни човек не долази код њега на „службе“, не прави са њим заједничке слике, одбија обострано корисну сарадњу?

Све ово Сергеј Петрович Думенко апсолутно није могао да схвати. Осећало се да он у души пати, посебно откако су „глобални прелази“ у ПЦУ из Украјинске Православне Цркве изненада нагло престали. Тако се чудно поклопило - стара је влада  отишла, и жеља је верских заједница УПЦ да прелазе у структуру Думенко нестала.

Али је време пролазило. И када је постало јасно да нико никог у никакво пролеће неће да хапси, поглавар ПЦУ је постао храбрији па чак је почео да се понаша као противник власти, изражавајући опрезне критичке тезе.

Између осталог Епифаније се жалио да држава на нивоу регионалних администрација „нема жељу да пререгиструје“ верске заједнице које су „изразиле жељу“ да пређу у његову црквену структуру. Према речима Думенко, „у одређеној мери је то противзаконски, незаконито. Свако мора да делује у оквиру закона који је на снази у украјинској држави“. Штавише, чак и сам је Думенко  тада причао да су покренути правни поступци у случајевима отимања цркава и противзаконите регистрације. 

Ето, овако. Када су за време Порошенковљеве владавине доводили цело село у зграде сеоских већа и клубова, укључујући пентекосте, унијате и атеисте, па су тамо одржавале „састанак верске заједнице“, а затим разбијали врата у црквама, избацујући напоље парохијане, све се то радило на законски начин. А када се нове власти нису журиле да све ово легализују, постало је незаконски.

«„Претходна је влада била одговорнија за цркву - а сада ... на локалном нивоу нема понекад такве подршке и одређене помоћи“, - жалио се Сергеј Думенко.

Запад ће да нам помогне.

Међутим, ситуација је убрзо почела да се поправља за ПЦУ.  Државна машина је полако поново почела да се окреће према ПЦУ лицем.Као  озбиљно полазиште за такав заокрет могла би да се сматра посета шефа америчког Стејт департмента Мајкла Помпеа, која је уследила у јануару 2020. године. Помпео се састао са Думенко па је потписао са њим споразум о билатералној сарадњи.. 

Ни за кога није тајна да су САД „водећи партнер“ за наше политичаре. Добити је подршку Америке витално важан задатак за било ког политичара било ког ранга, укључујући и председника.

«„Изјава Помпео је формални симбол тога да Сједињене Државе подржавају ПЦУ. За украјинску политичку елиту ово је такође известан сигнал за деловање: ако желите да имате подршку од стране Америке, морате да подржите нову црквену структуру у Украјини“, - објаснио је онда политиколог Руслан Бортник.

Пролеће и лето 2020. године прошли су без значајнијих промена, а у јесен је цео свет (а Украјина - посебно) очекивао председничке изборе у САД. Одвијала су се и активна збивања у односима између власти и ПЦУ.

Јураш - птица Феникс

Битну је улогу у преокрету нове власти према ПЦУ одиграо Андреј Јураш, веома вредан члан екипе Петра Порошенко, дугогодишњи шеф Одељења за верска и етничка питања у Министарству културе. Његов допринос постанку ПЦУ није могуће да се прецени. Управо уз његово посредовање постало је могуће да се ПЦУ региструје под именом УПЦ, управо је он на сваки могући начин спречавао регистрацију статута епархија и манастира УПЦ, чак је деловао и као експерт за прогон од стране СБУ (Служба безбедности Укајине) свештеника УПЦ. Једноставно речено, Јураш је писао тајне извештаје о свештеницима за СБУ. 

Митрополит Њежински и Прилукски Климент рекао је о њему овако: „Јураш је бесрамно изражавао позиве, усмерене на понижавање верника Украјинске Православне Цркве. Има више кривичних поступака, везаних са физичким премлаћивањем верника. Његово је одељење блокирало могућност регистрације верских заједница УПЦ, које су се непрестано стварале у нашој Цркви. Упркос чињеници да је на такво деловање уложене жалбе на суду, парнице трају годинама, а Министарство културе наставља своју политику ».

2019. године Одељење, на челу је био Јураш, укинуто је. Али се он очајнички борио за место шефа структуре која је постала његова замена - Државне службе за етничку политику и слободу савести. Борио се па је изгубио од Јелене Богдан. Андреј Васиљевич је чак тужио победника суду - али без успеха.

Чинило би се да је Андреј Јураш „оборени пилот“ и у Украјини ће ускоро бити заборављен. Али нимало..

У октобру је постало познато да је за Јураша и његов тим из бившег Одељења за верска питања створена нова структура, и то не било где - већ у Секретаријату Кабинета министара Украјине. Другим речима, човек који је за време Порошенко био главни посредник између ПЦУ и владе, добио је код Зеленског још већа овлашћења него раније. И то је било врло озбиљан сигнал, чак и звоно, које је најављивало да се у црквеном питању све враћа назад на почетак.

Стари патријарх и нови председник: тако неочекивана љубав

8. августа 2019. године Владимир Зеленски посетио је Фанар па се састао са патријархом Вартоломејем. Као последица састанка избио је скандал. Председник је одбио да потпише са поглаваром Фанара заједнички документ, који је био припремљен на Фанару у сарадњи са Министарством спољних послова (стари Порошенковљеви кадар). Фанариоти су приказали увређену збуњеност, као да у документу није било „ничег таквог“. Из председникове су канцеларије одбили  да коментаришу инцидент.

Али је лако претпоставити да би Зеленски тешко ишао до скандала да документ не садржи тачке неприхватљиве за њега (и за Украјину). Било како било,али,  морате да се сложите, да овај инцидент није био најбољи почетак за развој пријатељских односа између Владимира Александровича и патријарха Вартоломеја.

Утолико је неочекиванија испала следећа посета Зеленског Фанару, у октобру 2020. Тачније речено, неочекиваном је постала његова атмосфера. Председник је присуствовао служби, захвалио се патријарху Вартоломеју на „безусловној личној подршци суверенитету и територијалном интегритету Украјине, нашој независности“ и, што је најважније, позвао га је у Кијев.

Патријарх Вартоломей и Владимир Зеленски. Фото: BBC

Само месец дана касније, Фанара је посетио украјински премијер Денис Шмигаљ. Ако је Зеленски  у својим изјавама у вези са ПЦУ и Фанаром био довољно дипломатичан, Шмигал је разговарао са патријархом Вартоломејем у истом стилу, као Порошенко, председник парламента Андреј Парубиј и други представници претходне владе. Захвалио је патријарху „што је дао Томос о аутокефалији за Православну цркву Украјине и што је подржао процес њеног признавања од осталих Помесних Цркава“.

Чинило би се, па, зашто би се чиновник секуларне државе, у којој је власт, према Уставу, дужна да се према свим верским организациама односи једнако, бавио питањем Томоса за ПЦУ и њеног признања? Али Шмигаљ говори као да је ПЦУ део државног апарата, који је власт дужна да подржава и гура напред. Штавише, званично је изјавио поглавару Фанара да држава финансира ПЦУ! А незванично (како су УПН рекли извори у влади, Шмигаљ је обећао патријарху Вартоломеју да ће власт наставити да„пребацује“ цркве и парохије канонске Украјинске Православне Цркве у ПЦУ, штавише, рекао је да ће лично да надгледа активностим везане за то.К

Стога, када је Андреј Јураш изразио идеју да је посета Шмигаља била знак да је актуелна власт потврдила договоре између Фанара и претходне власти, нико није био изненађен. Јураш је добро знао, о чему прича. 

Потпуно у складу са овим курсом делује и украјинско Министарство спољних послова.  Скоро сваког месеца видимо очигледну пропаганду ПЦУ од стране наших дипломата. Амбасадор у Израелу редовно покушава да разговара са Јерусалимским Патријархом о „развоју  ПЦУ“, амбасадор у Србији репостира „братске честитке“ Сергеја Думенко Патријарху Порфирију, амбасада у Црној Гори изјављује да је „једини предстојатељ аутокефалне УПЦ” Јепифаније Думенко, а о амбасадору у Турској и нема шта да се каже. Борави тамо још од времена Порошенко па је активно учествовао у преговорима о томосу.

У свему томе, посета 12 народних посланика „Слуге народа“ Фанару изгледа сасвим логично. Зеленски је одлучио да иде у истом правцу као и Порошенко. Али зашто? Напокон, сасвим је очигледно да је таква делатност незаконита.

Спајање власти са ПЦУ и закон: зашто је то неспојиво?

Сећамо се Зеленског  уочи председничких избора и непосредно после њих. Био је потпуна супротност Порошенко - одавао је утисак поштене, отворене и искрене особе која је на власт дошла како би потпуно променила земљу: зауставила рат, уништила непријатељство и мржњу, ухапсила злочинце и уклонила корумпиране званичнике. Али до сада се ништа од овога није догодило. Штавише, сведоци смо његовог померања у супротном правцу: „без суђења и истраге“ су затворени ТВ-канали, врши се притисак на опозиционе политичаре итд.

Сасвим је логично (на жалост) да у том контексту власт не примећује такву „ситницу“ као кршење Устава у вези са црквеним питањем.

У  Удружењу православних адвоката су у вези с тим изјавили следеће: „Још једном констатујемо кршење Основног закона - Устава Украјине од стране актуелне власти. Дакле, чл. 35 Устава Украјине предвиђа да су Црква и верске организације у Украјини одвојене од државе. У исто време, Б.В. Јаременко, дозволивши грубо мешање у послове Цркве и верских организација Украјине, уз  одсуство надлежности и овлашћења, у име Председника Украјине и њених грађана, обратио се патријарху Вартоломеју са званичним позивом последњег да дође на прославу Дана Независности Украјине “.

Осим тога, у поступцима народних посланика адвокати су угледали ознаке кривичних дела, „наиме: неовлашћено присвајање власти (1.део чл. 353. Кривичног законика Украјине) и кршење равноправности грађана у зависности од њихових верских уверења (део 3 члана 161 Кривичног законика Украјине)“.

Заиста, постоји очигледно кршење не само Устава, већ и низа других законодавних аката земље. Али хоће ли неко да скрене пажњу на такве „ситнице“? Напокон, улог је за власт веома велик. О чему се ради?

Зашто је то потребно Зеленском?

Руслан Бортник, директор "Украјинског института политике", рекао је за УПН да нова линија Зеленског у „црквеном питању“ има потпуно јасно објашњење – ради се о његовом трагању за симпатијама новог руководства САД.

«Група присталица ПЦУ и високих званичника у Канцеларији Председника -  то је Кирил Тимошенко (заменик шефа Канцеларије – Уред.), који се нада да ће изградити односе са Сједињеним Државама уз помоћ ПЦУ“, - посетила је Вартоломеја, демонстрирајући на тај начин свој политички став, покушавајући да демонстрира лојалност и проучавајући прилику да преко Вартоломеја изгради односе са новом америчком администрацијом “, - констатовао је експерт.

И Бортникова верзија изгледа више него веродостојно. Подсетимо да је последња посета Зеленског Фанару уследила управо када је постало јасно да је Джо Бајден побеђује Трампа на председничким изборима. А последњих је година веза Украјине са „америчким пријатељима“  несумњива. Владимир Зеленски напросто треба да добије подршку Джо Бајдена. А зашто би то није урадио уз помоћ патријарха Вартоломеја, јер је његово пријатељство са новим председником САД добро познато.

Довољно је да се сетимо Бајденове речи да је глава Фанара „попут Христа“. Такође, према речима самих фанариота, Џо Бајден је „веома лојалан и пријатељски расположен према грчко-америчкој заједници“. То се манифестује у чињеници да изабрани председник Сједињених Држава воли да себе назива „Бајденопулос“.

Заузврат, поглавар Фанара рачуна на Бајденову подршку. Деликатно ћути када нови амерички председник даје још једну изјаву у знак подршке ЛГБТ-а или абортуса и активно подржава мање контроверзне одлуке.

Једном речју, највероватније, „црквена еволуција“ Владимира Зеленског објашњава се управо тражењем пријатељства „америчких партнера“. Али шта би патријарх Вартоломеј могао да тражи у награду  за своје „посредничке услуге“? Руслан Бортник тврди да се на састанку у Кијеву између Зеленског и Вартоломеја „може да се расправња о питањима, везаним за имовину Фанара у Украјини, и заједничким корацима, усмереним на јачање ПЦУ и смањење утицаја УПЦ».

Према Константину Бондаренкu, патријарх Вартоломеј ће тражити од Зеленски да он у потпуности „настави политику, која је била започета за време Порошенкa“.

Како верници УПЦ треба да доживљавају све ово?

Свакако, многи чланови Цркве болно доживљавају такву „црквену трансформацију“ Владимира Зеленског. На крају крајева, апсолутна већина верника гласала је за њега на председничким изборима 2019. године, надајући се да ће са доласком новог председника Порошенковљеви прогони постати ствар прошлости. Донекле су њихове наде биле оправдане. Али не задуго. Да ли вреди да се тугује због тога? Наравно да не.

Требамо да имамо у виду, како је овај свет глобално уређен, и ко се у стварности бори против Цркве: данас или пре хиљаду година, ко ће да ратује  с  Њом до краја векова. Црква, коју прогањају, то је нормално. Одувек је тако било, тако је и тако ће бити.

Упркос својој привидној моћи, политичари и председници су само марионете у рукама много моћнијих сила. Стога изнова и изнова морамо да се сећамо добро познатих редова Псалтира: „Немојте да се уздате у кнезове, у синове људске».

А главне су речи које вреди да памтимо - још познатије: „С нама је Бог, разумејте незнабошци и покоравајте се, јер је Бог са нама“

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.
Система Orphus