Благодатно време верности или Прихвати Христову Брачну Одећу

Избор између верности и неверности Христу може да постане пред сваким. Фото: СПЖ

“Верник” - није само онај ко храбро брани правду Божију на земљи, него и онај ко не пушта зло у своје срце ни под каквим, чак ни најблагодатнијим предлогом.

22 фебруара у Кијево-Печерској лаври су се окупили свештеници и верници заједница УПЦ којима су расколници, или већ одузели храмове, или још увек покушавају да то ураде.   Ови су људи  претрпели пуно тога у протекле две године: прогон локалних власти, прогон из храма, а многе свештеничке породице чак и прогон из сопствене куће. Ови људи трпе увреде, ругања и мржњу “победника” из ПЦУ. Из великих древних храмова прешли су да се моле у шаторе, шупе, гараже и старе расклимане колибе. Једна од верница је рекла: “Много свештеника је родом из нашег села. И када видиш да неко служи у саборној цркви, а ти се мириш и служиш у колиби - тешко је то објаснити. То ће разумети само онај ко је то доживео”. 

Свако од тих људи је имао и још увек има избор - само треба прећи у “патриотску цркву”  одмах ће се све променити - нећеш више бити “москаљ” и “издајник”, постаћеш “правилни Украјинац”. Али нико од њих се не двоуми. Они су људи ВЕРНИ Христу. И није их само 350 у нашој Цркви, оних који су допутовали на скуп у Лавру, који се тако и зове - “Верни”. Има их много више. А осим тога, сада избор између оданости и неверности Христу може се појавити пред сваким од нас. 

Благодатно бреме верности

 Задивљујуће у колико благодатно време нас је Господ створио. Могли смо целог живота ићи у храм искрено верујући да волимо Бога и да ћемо му бити одани у било којим животним околностима. Али суштина је у томе да војник никад неће добити одликовање ако буде искључиво живео у мирном гарнизону, и никада не буде ни у једној бици. Тако је могао да прође и наш живот. На земљи је мирно и одмерено живело на стотине хиљада људи који би у неким другим околностима били проглашени мученицима. Они су одлазили до храма, молили се, причешћивали, али нису имали могућност да покажу своју веру и оданост у ситуацији која од нас захтева оно најбитније - пожртвовану љубав у Бога. И то не у причи, већ на делу. 

Вероватно нема ничег дивнијег него рећи Богу “волим” не речима, већ својим животом. Нема ничег радоснијег, од трпљења ради Христа. Колико прија сазнање и прихватање да лаж и клевета којом нас толико обилно поливају данас, нам је дата да би издржали зарад нашег вољеног Спаситеља. Шта може бити узвишенијим од проливања крви зарад Оног који ти је најдражи на свету. Сваком од нас предстоји пролазак кроз врата смрти. Сви у овој или оној мери ће бити разапети болестима и тугом. Али бити разапет са десне стране од Спаситеља, поред њега, са њим, шта се више може пожелети. Хвала Богу ближи се време када ће многима од нас Спаситељ моћи да укаже такву част. 

Вероватно нема ничег дивнијег него рећи Богу “волим” не речима, већ својим животом. Нема ничег радоснијег, од трпљења ради Христа.

Другачије не може ни да буде

Данас многе збуњује и љути то да у нашем друштву “зло” зову “добротом”, “мржњу” - “јунаштвом”, “бандитизам” - “храброшћу”, “лаж”-”истином”. Зар може бити другачије? Свето Писмо нас је одавно упозоравало да ће се то све неминовно  догодити “и што ће се безакоње умножити ” (Мат. 24:12). “Гледајте да се не уплашите; јер треба да то све буде” (Мат. 24:6). То што се дешава у свету не љути само нас. Знамо из Писма да ће се чак свеци на небу једног дана побунити и упитати Бога: ”Докле господару ... не судиш...?”. Али ће их он замолити да се смире на неко време и сачекају док им се остали (можда ми?) не придруже (Откр. 6:10-11).  Бог је дао људима могућност “не само да га вјерујете, него и да страдате зањ” (Фил.1:28-29). “Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати” (Ин.15:20) - упозоравао је Спаситељ. Штавише мрзеће нас управо зато што смо Христови (Мк. 13:13).  Тако да се сада дешава оно што и треба да се дешава, другачије бити не може. Битно је само да памтимо оно о чему је Спаситељ више пута говорио у Јеванђељу - “Немојте се плашити” (Лк.12:4). Јер колико сада учествујемо у патњи Христовој, толико ћемо учествовати у слави Његовој (1 Петр. 4:12-14).

Битно је само да памтимо оно о чему је Спаситељ више пута говорио у Јеванђељу - “Немојте се плашити” (Лк.12:4). Јер колико сада учествујемо у патњи Христовој, толико ћемо учествовати у слави Његовој (1 Петр. 4:12-14).

Верници - ко су они?

О томе кроз шта данас пролази наше друштво су предвиђали још деценијама уназад свети старци : Лаврентије Черњиговски, Зосима (Сокур), Дамијан (Корнејчук), Кукша Одески, Серафим Вирицки и др. Промисао Божија води нас кроз многе патње и изазове. Таква је воља Господња. Шта нам преостаје? Само једна ствар - да правилно одаберемо, т.ј. останемо одани Христу.

У једном од древних житија светаца (нажалост се не сећам о ком тачно иде реч) читао сам о праведнику који је позивао хришћане да бране свој храм. Уз то изнео је једноставне аргументе “Ако сачувамо храм имаћемо где да се заједно помолимо. Ако нас притом убију постаћемо мученици и отићи ћемо да се молимо код Бога на небеса. Тако да у сваком случају смо у добитку”. Ако човека притом не убију већ само осакате постаће исповедник , а то је у суштини исто мучеништво. 

Ми не можемо и не треба да на силу одговарамо силом. Наша снага је у стрпљењу и храбрости бити уз Христа у Гетсиманском врту , на испитивању код Понтија Пилата, за време његовог бичевања у преториуму. Наша снага је у томе да можемо да кажемо чврсто “не” сатанистичкој идеологији новог светског поретка.

Ти аргументи важе и данас. Ми не можемо и не треба да на силу одговарамо силом. Наша снага је у стрпљењу и храбрости бити уз Христа у Гетсиманском врту, на испитивању код Понтија Пилата, за време његовог бичевања у преториуму. Наша снага је у томе да можемо да кажемо чврсто “не” сатанистичкој идеологији новог светског поретка. Наша снага је у томе да можемо исто као и Спаситељ смирено примити свој крст и кренути са њим на своју голготу. Треба разумети да исповедање или чак мучеништво зарад Христа јесте велика привилегија и не добија је свако. Мучеништво још треба заслужити, то је посебан дар Божији, самовољно га тражити је дрскост. У супротном то неће бити исказивање верности Богу, него исказивање поноса. У народу се каже: “На крст не тражи се, али и од крста не бежи се”.

За хришћане у време прогона било је нормално правило - “ако се можеш сакрити од џелата сакриј се. Али ако су те ухватили, умри као хришћанин”. Такав принцип понашања произлази из јеванђељске етике: “А кад вас потјерају у једном граду, бјежите у други” (Мат. 10:23). Али то се тиче приватног живота. Међутим, ако је реч о заштити вере, онда пример Црногорских хришћана који бране своју веру у масовним крсним поворкама јесте одговор на питање како треба да поступамо кад покушавају да нам одузму најсветије - нашу Мајку-Цркву. Никад се не смемо сакривати у тами онда кад нас Бог позива да покажемо своју оданост. Овај зов јесте позивница на брачни празник Агњеца, а држање у вери је давање брачне одежде од стране Домаћина празника. 

Никад се не смемо сакривати у тами онда кад нас Бог позива да покажемо своју оданост. Овај зов јесте позивница на брачни празник Агњеца, а држање у вери је давање брачне одежде од стране Домаћина празника.

Преподобни Алексије Зосимовски, старац, коме је Бог дао право да извлачи коверту  када се бирао Патријарх на Помесном сабору 1917-1918 године, јако је био строг према онима који су почели да се “стиде” своје вере. Преподобни је иначе био меког и пуног љубави карактера али према онима који су после револуционарних промена почели да се плаше да се крсте на јавном месту , носе крстић око врата, поштују празнике, пост и уопште да се отворено изјашњавају као православци, према њима се односио као према издајницима вере и онима који су напустили Христа. 

И о најбитнијем...

Сви ови догађаји и осећања везана за њих као и све остало што та догађања прати, све то пролази кроз наше мисли. Управо оне повезују спољашњи и унутрашњи свет човека. Спољашњи свет заједно са нашим материјалним телом које је у суштини само скафандар у ком живи наша душа то је све само привремен додатак нашем вечном “Ја”. Али управо наше мисли, осећања и жеље формирају облик, тачније лик наше личности. На њих се и треба усредсредити. 

“Какве су вам мисли такав вам је и живот” - учи нас мудрац Теодор Витовницки. Уметност праведног живота је у томе да у било којој ситуацији у души чувамо мир. “Оно што ти не ремети душевни мир, то више тобом не влада” - говорио је древни филозоф. Главни задатак ђавола је да у сукобу добра и зла, начини нас злима. Он јако добро разуме да ми никад нећемо бити на страни оних који су нам чинили зло, никада нећемо прихватити њихове лажне вредности и нећемо бити присталице њихове идеологије. Но ми можемо замрзети наше непријатеље због свог оног зла које произлази из њихових трулих душа. И ако сотона успе да пробуди у нама ту мржњу и побуну, његов задатак ће бити обављен.

Главни задатак ђавола је да у сукобу добра и зла, начини нас злима. Он јако добро разуме да ми никад нећемо бити на страни оних који су нам чинили зло, никада нећемо прихватити њихове лажне вредности и нећемо бити присталице њихове идеологије. Но ми можемо замрзети наше непријатеље због свог оног зла које произлази из њихових трулих душа.

Бићемо заражени истим вирусом као и наши супарници. Небитно је то да ће наш гнев бити праведан, а побуна имати основа. Битно је да се наш душевни поредак неће разликовати од поретка супарника. Жеља да Бог казни наше непријатеље, маштање да ће се Господ њима обавезно осветити нас чине непријатељима Бога и равним у његовим очима онима које призивамо да буду кажњени од стране Бога. Зато “верник” није само онај ко храбро брани Божију правду на земљи али и онај ко не пушта зло у своје срце ни под каквим чак и најблагороднијим изговором.

Преподобни Порфирије Кавсокаливит је живео на земљи као да ђаво и његове слуге уопште не постоје. Свуда и у свему је видео добро: живео је њиме, њему служио и њиме дисао. А демони су по преподобном Исааку Сирину, само одбегли робови који се скривају од свог газде. Једино што они могу јесте само да плаше. Али да би живели на такав начин треба да имамо чисто срце да би видели у свему што се догађа само лепо. И то далеко може свако. 

Зато “верник” није само онај ко храбро брани Божију правду на земљи али и онај ко не пушта зло у своје срце ни под каквим чак и најблагороднијим изговором.

Једноставнији начин је само игнорисати зло.  Не преусмеравати, не реаговати и сматрати га непостојећим. Што ће у ствари и бити истина јер зло само по себи нема суштину. Треба свакодневно да хранимо своје мисли Словом Божијим и учењима светих Очева, живети кроз молитву и сагледавање, не пуштајте своје мисли у свет и не дозволите да бесрамна птица ума лети свакодневном шумом, седећи на свакој грани, радознала шта се тамо догађа. То уопште не значи бити равнодушним и не устајати на одбрану вере. Исповедати своју веру ако нас Бог позове, треба у смиреном стрпљењу тужних околности, а не у ватри “светог рата” и “благородне мржње”. Старац Симон Бескровни говори о томе да хришћанин није онај ко се бори са злом, већ онај ко се бори за љубав да би остао заувек са њом. У чему нек нам Бог помаже!

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.
Система Orphus