Заштита храмова УПЦ као «напад на државну безбедност» Украјине?

Ростислав Павленко сматра да заштита храмова – то је претња безбедности Украјине. Фото: УПН

Један од извођача “томосне операције” Ростислав Павленко окривио је скуп прогањаних заједница УПЦ у “непријатељској кампањи” против Украјине. Да ли је он управу?

22 фебруара 2021 године у Кијево-печерској лаври су се окупили представници заједница отетих храмова Украјинске Православне Цркве. Ти људи према речима Блаженог Митрополита Онуфрија “без обзира на свемогуће препреке и гоњења остају верни Богу и истинској Цркви”. 

Поштовати закон и једнако се односити према свим религиозним организацијама, као што захтева Устав Украјине и ништа више од тога - то су у суштини све жеље упућене украјинској власти, које су изречене на скупу прогоњених заједница.

Међутим, у случају верника УПЦ, било које речи о томе да би представници власти требали да поштују закон могу бити тумачени као «напад на стабилност и државну безбедност».

Управо то је изјавио народни посланик  партије Порошенка “Европска солидарност” Ростислав Павленко на својој Facebook страници, коментаришући скуп прогањаних заједница УПЦ. 

Убеђен је да никакав прогон не постоји, а то што је УПЦ дала себи за право да се жали на њих “прелази све границе”. Павленко је убеђен да УПЦ се налази у удобном положају јер власт није одреаговала (!) на скуп прогањаних заједница. Спрам његових речи, ћутање Резервата “Кијево-печерска Лавра” и Министарства културе - то је “пример колаборације у оквиру непријатељске кампање против Украјине”. Депутат је бесан што СБУ ништа не предузима као и други органи и обећао је да ће “затражити објашњење”.

Морате признати да је логика толико чудна да вреди детаљније се зауставити како на личности Павленко, тако и на његовим тезама у вези верника УПЦ.

Павленко и Томос

Пре Јевромајдана Ростислав Павленко је био скроман професор политологије на Кијево-Могиљанској академији. 

У јулу 2014. године  постављен је за незваничног саветника председника Украјине, а буквално за неколико месеци Павленко је постао заменик шефа Администрације Президента Петра Порошенка. 

Тако брз узлет у каријери је по мишљењу неких украјинских медија резултат тога да се Павленко лично бавио одржавањем имиџа Порошенка. Због тога је Ростислав Николајевич константно пратио медије и друштвене мреже и о свим критичним материјалима извештавао шефа државе. 

Исте те 2014. године,  Павленку поверено да координира напоре украјинске владе и „западних партнера“ у додељивању аутокефалности тадашњој УПЦ КП.

Суштински, од првог дана рада на новом положају, Ростислав Павленко је почео да промовише идеје Томоса на свим нивоима. Тврдио је да његов посао нема везе са промовисањем, а жељи да добију Томос сваким даном се придружују не само представници УПЦ КП, већ и архијереји и свештеници УПЦ, пошто држава (!) ствара нову Цркву  “за десетине милиона оних који не желе да буде део Московске Цркве”.

Уз то Павленко је гарантовао да неће бити никаквог насиља према онима који не признају Томос. Управо је он убедио Порошенка да Фанар може да призна украјинске расколнике још пре Дана Крштења Русије, што се на крају крајева може користити као најважнији инструмент промовисања за предстојеће изборе за пост шефа државе. 

2014. године Павленко је гарантовао да неће бити никаквог насиља према онима који не признају Томос.

Зарад убрзања процеса априла 2018. године Павленко је лично одвезао на Фанар обраћање Врховне Раде Украјине патријарху Варфоломеју са молбом да се украјинској цркви да “независност”. Међутим, без обзира на сав труд Ростислава Николајевича, током лета Томос није био потписан и непосредно након прослављања Дана Крштења Русије Павленко је променио радно место - из Администрације председника на положај руководиоца Националног института стратешких истраживања. Али чак и на том положају Павленко није престао да буде “главни за Томос”. 

Дан пред тужно познато заседање синода Константинопољског патријархата који је официјелно “покренуо” процес давања Томоса ПЦУ, Павленко се састао са патријархом Варфоломејем, после чега је изјавио да је текст Томоса већ готов - “стандардни је, сличне можете наћи на интернету”. 

Нешто касније се сазнало да Павленко није рекао истину - текст Томоса уопште није класичан и прописује очигледну и срамотну зависност нове структуре од Фанара. 

Из свега изнад реченог постаје очигледно да г. Павленко - није само један од главних извођача “томоске” специјалне операције већ и прави непријатељ Украјинске Православне Цркве, чији верници нису пожелели да “милионима” прелазе у “цркву” створену државом. Али без обзира на своју, икрено речено, не баш успешно деловање он је остао у политици и наставља свој рад против Цркве и њених верника. 

Ко је стварни непријатељ Украјине? 

Сагледаћемо детаљније тезе Ростислава Павленко изречене на рачун УПЦ и верника који су се окупили у Кијево-Печерској лаври 22. фебруара 2021. године. Дакле.

Теза 1: УПЦ нико не прогања и она се у Украјини осећа “поприлично удобно”.

Обратићемо се чињеницама. Тако, према извештају поглавара Представништва УПЦ при европским међународним организацијама владике Виктора (Коцаба), последњих година Украјинској православној цркви је била насилно и уз кршење многих закона одузето 122 храма и незаконито пререгистровано у ПЦУ 220 парохија.

Руководилац Правног одељења УПЦ протојереј Александар Бахов је изјавио да, што се тиче илегалних преузимања религиозних заједница и храмова, адвокати су поднели око 400 тужби по којима је отворено 250 кривичних дела. Подвући ћемо да то нису само нечије речи или размишљања то је конкретна чињеница. 

У Украјини се у суштини стално настављају отимања храмова УПЦ, вернике пребијају, против УПЦ стално се доносе дискриминациони закони, а различити медији праве од наше Цркве лик непријатеља. 

А ево конкретнијих примера. 

Ноћ уочи 4. маја 2020. године присталице ПЦУ су покушале да одузму храм у Задубровки. При том се то десило на дан када је умро игуман тог храма. У току напада присталице Думенка користили су сузавац, једном од  парохијана су ножем повредили главу. 

Ево једна од најкарактеристичнијих прича једне од учесница скупа Кристине Валушчак из Задубровке: “На тај дан када је умро наш отац Леонид они су дошли са тестерама и резали катанце. Својим очима сам видела те људе, видела сам како су настрадали људи из нашег села који су били баш поред врата кад су почели напад. Тамо је било око 40 плаћеника, њих (заштитнике - Ред.) су жестоко претукли. Наши момци су крварили на клупама, а присталице ПЦУ су говорили - немојте их тући него убијајте”. 

12. Децембра 2020. године присталице ПЦУ су дошле да нападну храм у селу Михаљче са боксерима, штаповима и сузавцем. 1. новембра 2019. године у време службе пред Димитријевску родитељску суботу исто тамо, у селу Михаљче, активисти ПЦУ су уз помоћ ручно направљеног овна покушали да избију врата храма УПЦ. 

У Золочеву по капији куће где живи клирик Лавовске епархије УПЦ су исписали увреде и нацистичке симболе, поред његове куће су одржали “веће” против УПЦ, свештенику и његовој  породици су понудили да напусти град. Нешто касније борци у маскама су уништили ограду куће свештеника УПЦ.

12. Маја 2019. године у Мнишину активисти ПЦУ су претукли вернике УПЦ и отели храм.

Септембра 2020. године у Кијеву неколико наоружаних учсника АТО су претукли свештеника УПЦ само зато што он, према њиховом мишљењу, не припада “правилној цркви”.

Вернике УПЦ, управо зато што су одани истинској цркви пребијали су боксерима, палицама, арматуром, штаповима, песницама у: Николајеву, Птичји, Богородчанима, Берестји, Гнездичну, Галузинцима, Раковом Лесу, Новожитову, Машчи. И то је само мали део нереда који се одвија у Украјини, а усмерен на УПЦ.

После свега тога говорити да никаква гоњења Цркве не постоје и да се она осећа “поприлично удобно” је врхунац цинизма или отворена лаж.

Теза 2: Скуп представника прогањаних заједница у Кијево-Печерској лаври јесте “напад на стабилност и државну безбедност”, то је “хит парада мржње” (Код Павленка - “ход парада”).

Из тих речи народног посланика испада да жртва која се жали на то да је пљачкају и убијају, нарушава друштвени мир и прети стабилности друштва. То јест сходно логици Павленка, жртва просто нема право да се жали! Јер, ако се жртва пљачке, на пример, обрати надлежним органима она у ствари врши притисак на суд.

Управо је тако написао Павленко, тумачећи сусрет верника УПЦ у лаври: “очигледно је да је то покушај вршења притиска на судску грану власти у време када је Уставни суд почео процедуру потврђивања уставности закона о правима верника, који су били потписани још 2018. и 2019. године”.

Да се подсетимо, да ти закони које господин Павленко сматра “уставним”, отворено крше 35. члан Устава Украјине, члан 9. Конвенције о заштити права човека и основних слобода, члан 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима из 1966. године, члан 18 Свеопште декларације о правима човека из 1948. године. 2017. године  Главна научна стручна управа при Парламенту Украјине је изјавила да антицрквени предлози закона не одговарају нормама демократског друштва, а априла 2019. године Окружни административни суд Кијева је зауставио процес принудног преименовања УПЦ. Децембра исте године Врховни Суд Украјине је дозволио УПЦ да сачува своје име. 

Да ли за то зна господин Павленко? Наравно. Тада о каквој је “уставности” реч? Јер управо верници УПЦ сада бране главни Закон Украјине, а не обрнуто. 

Теза 3: У Лаври “су се чули отворени позиви на непослушност и на извлачење на улице “милиона незадовољних”. 

Као прво, чуди негативан став према могућим појавама грађанске непослушности од стране народног посланика и чиновника, који је упао у своју фотељу помоћу таласа Евромајдана, када је непослушност била основа државне идеологије, а учесници протеста на Мајдану су постали, без икаквог преувеличавања, култне личности. 

 Као друго, правила демократског друштва према ком Украјина тежи, подразумевају право на такозвану “грађанску непослушност” у случају када власт у држави крши права својих држављана. “Грађанска непослушност” носи искључиво миран карактер. У случају са Црквом то није једноставно излазак “милиона незадовољних на улице”, већ је то ходочашће и молитва. Пример тога шта се може догодити држави која одлучи да отворено крене против својих грађана и верника, целом свету је показала Црна Гора. И управо о томе говоре представници УПЦ. Штавише слична иницијатива, као што је иницијатива окупљања у Лаври, произлази и од самих верника наше Цркве. Да ли имају право на то? По закону Украјине - да. Али по мишљењу Павленка - не. 

Као треће, на окупљању није било никаквих “отворених позива на непослушност”, него су се чули  захтеви да власт прекине да дели људе. Ево речи једне од учесница скупа: “Желим да замолим власт - немојте делити људе. Сви смо држављани Украјине. И ја сам исто држављанка Украјине. Моја деца су држављани Украјине. Ми говоримо, разговарамо међусобно на украјинском језику. Сваки други дан певамо украјинске песме. И зашто сам ја онда “московска издајница”? Само зато што нисам издала веру? Спрам Устава Украјине ми сви имамо право на веру. По савести. Ко како жели, нек тако верује. Код нас чак сатанисти могу да се моле, муслимани могу да се моле, зар не? А православни хришћани, како нас они зову, московског патријархата, немају право ни да сахране нормално човека у свом селу! Зашто?!

Недавно смо имали случај. Сахрањивали су баку која је имала 100 година. И кад је ишао њихов “попа” (ПЦУ – Ред.), питао је чија је сахрана? А њему одговарају - то је московска умрла. А дал’ је она и једном била у Москви у тих својих 100 година? Каква је она московска?! Она је Украјинка. Цео свој живот је дала Украјини. Хоћу да замолим власт, немојте делити људе, дајте нам могућност да се молимо. Погледајте, ето колико храмова је отето, али их нико није силом назад узимао, зар не?”

Желим да замолим власт - немојте делити људе. Сви смо држављани Украјине. И ја сам исто држављанка Украјине. Моја деца су држављани Украјине. Ми говоримо, причамо међусобно на украјинском језику. Сваки други дан певамо украјинске песме. И зашто сам ја онда “московска издајница”? Само зато што нисам издала веру?”

Учесница скупа прогоњених заједница УПЦ,
Мајка Улијана Таборовец

 

Теза 4: Окупљање верника у Лаври је “антидржавна приредба” и “непријатељска кампања против Украјине”.

Хајде да пре свега формулишемо дефиницију: ко се може сматрати непријатељима Украјине? Сматра се да непријатељи Украјине јесу они који покушавају да поделе државу, који се баве дискриминацијом њених грађана, који на различите начине дестабилизују стање унутар државе, изазивају сукобе између њених  становника и раде све да развале државу. Да ли се бар нешто од овога може приписати верницима УПЦ? Не. 

Наша Црква све време истиче своје мирне циљеве, говори о неопходности јединства, заступа позицију територијалног интегритета, наступа против било каквих насилништва према било коме и покушава некако да повеже државу поцепану ратом. Наши верници све време истичу да су они држављани Украјине, да нико од њих нема никакве везе са “Москвом”.

Позицију хришћана окупљених у Кијево-Печерској лаври је на најбољи начин изразила обична жена Марија Форманец из села Птичја где се сукоб између представника УПЦ и, сада већ, представницима ПЦУ, наставља од 2014. године: “Желимо од власти само једно - да нам не сметају. Оно што је државно нека остане државно, а решавање црквених питања нека препусте нама. Ако смо ми  грађани који не крше законе наше Украјине, будите добри - испуњавајте законе. Ако смо добили парницу - дајте нам могућност да се молимо у нашем храму. Ништа друго не желимо од државе - само нам немојте сметати да испуњавамо одлуку суда. Колико смо имали сукоба, колико тога смо преживели, колико је било напада, али ни један човек из наше општине није прешао у УПЦ КП”.

А да ли се може рећи да они људи који силом одузимају храмове, који пребијају своје суграђане, који деле наш народ на “своје” и “туђе”, на “правилне” и “неправилне", да они раде све да би управо ту Украјину раскомадали?

Питање је, како се каже, из групе реторичких.

***

Тако и испада да наша држава преко рада неких политичара и “патриота” све више почиње да личи на Океанију коју је описао Џорџ Орвел, у којој је цела идеологија изграђена на “двомишљености”, чији је главни мото: “Рат је мир; Слобода је ропство; Незнање је снага”.

Према Орвелу, суштина “двомишљености” је у томе да човек може “намерно лагати и истовремено веровати у ту лаж, заборавити било коју чињеницу, која му је постала незгодна, и да је се опет присети чим му затреба, порицати постојање објективне стварности и узимати у обзир стварност коју поричеш... Лаж је увек корак испред истине”.

Било би предивно када би речи Орвела остале само на папиру, и никад не постале чврст и поуздан део нашег живота. То се може постићи само тако што се ослободимо “двомишљености” и дуплих стандарда. Нема другог начина да се изгради правна држава. 

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.

Испитивање

Требају ли свештеници да позивају паству да се вакцинише против COVID-19?
да, архијереји и свештеници се брину о здрављу људи
14%
не, то је чисто медицинско питање, Црква нема везе с тим
86%
мени је свеједно
0%
Укупно је гласало: 14

Архива

Система Orphus