Рекла бих Вартоломеју: Ускоро ћеш да гледаш Бога у очи, па шта ћеш речи?

Улијана Таборовец. Фото: УПН

Историја Уљијане Таборовец, попадије из Берестја, типична је и уникална. Одузети храм и кућа, проклињања сусељана - „молитвеника“ из ПЦУ. И јака, пријатељска заједница.

На конгресу прогањаних заједница „Верни“, који се одржао у Кијево-Печерској лаври 22. фебруара, није било суморних лица. Верници су поделили своје проблеме, али се нису жалили. Упркос томе да је све окупила заједничка несрећа, атмосфера је била оптимистична - сви су били веома срећни да виде  један другога, да комуницирају, сазнају нешто, нешто поделе и једноставно да осете да нису сами, да је свака заједница део велике црквене породице.

Попадија Уљијана Таборовец из с. Берестја Ривненске области истицала се енергијом, искреношћу, срдачношћу и неком врстом „аутентичности“. Уопште није била слична ожалошћеној мученици, каквом православци често замишљају за себе лик супруге свештеника, нападнутог расколницима. Свој је храм бранила  док је била у последњим месецима трудноће, а у тренутку заплене рађала је шесто дете. И премда смо у почетку планирали да питамо од Уљијане само кратки коментар, разговор је успео, а као резултат тога испао је квалитетан интервју.

Попадија Улијана Таборовец. Фото: УПН

Како се одузимао храм

–  Уљијано, колико смо пута разговарали са заједницама које су изгубиле храм - све оне имају практично исту причу. Како је било у вашем селу?

–- Код нас је такође све било по стандардном сценарију. Узбунили су људе, распространили лажну информацију о нашој Цркви, иако смо до тада служили  већ 15 година. Говорићу отворено – баш су наши парохијани и остали са нама. Они који су били раније, 150-200 људи, овако и долазе на службе. А ко је одузео (храм - Ред.)? Они који од рођења у цркви били нису. Месец дана смо бранили храм. 

3. марта 2019. године цела је заједница гласала у цркви да остајемо под окриљем Мајке Цркве (УПЦ - Ред.). А они су се баш у то време окупили у школи на састанку села. Али тамо су били не само православни. Било је пентекостаца и баптиста, и било је дошљака и из других села. Ево, например, ви сте родом из мог села, живите у Кијеву, али сте дошли у село и гласали као становник села. То јест, парохијана цркве није било тамо, јер су сви парохијани били у цркви.

Учесници састанка села, који су огласили "прелазак" заједнице у ПЦУ певају химну. Фото: скриншот видео састанка 

После тога смо још месец дана бранили храм, било је 4 покушаја одузимања. Први пут је то било кад су они ушли кроз бочна улазна врата у сектон. Човек је одлучио да изврши инвентаризацију на престолу. Наслонио се на престо и пописивао оне ствари које су биле у олтару и храму. После тога имали смо молитвено стајање пред храмом. Непрестано смо се молили. Долазили су свештеници, служили акатисте, а ми смо се молили. У то време, била сам трудна 40 недеља, то је било врло тешко поднети. И једном, кад сам већ била у породилишту, они су приредили за нас "тунел срамоте". Желели су да наши људи и свештеник прођу кроз њега, а они би  викали нам „срамота“. Али ево,  реците, - кога је срамота? Човека који је дошао да се моли за твоје здравље? Кога је срамота? Тада је било јако тешко. Ми певамо Исусову молитву и „Верујем“, а они - „ Још није умрла Украјина...“ и повици, и галама, и испљувци, свештеника су више пута претукли...

Ми певамо Исусову молитву и „Верујем“, а они - „ Још није умрла Украјина...“ 

Храм су одузели 2. априла (2019. године - Ред.). Стајала је милиција, није пуштала наше људе у цркву. Они  су дошли, брусилицом одсекли врата. Тукли су старце, вукли девојке за косу. Сада је врло тешко да се тога сећам . Људи су били као безумни, разумете ли? Гледате човека у очи, а очију као да нема. Мислим да они, који су били тамо, сада жале због тога. У нашем рејону  су одузели 4 цркве, а коловође су биле из нашег села. Наши људи нису могли ни мирно да прођу улицом - вређали су их. Чак и сада, када наши парохијани иду у кућу да се моле, заустављају их и вређају псовкама. Где идеш? Московском попу? И псују и тд. Одузели су храм, црквену кућу,  чак и капелицу на црквеном гробљу. Сада, када сахрањујемо наше људе, морамо да идемо до њиховог „попа“ (да отворимо капију) да доспемо до старог гробља. Отпевамо људе у дворишту или поред гроба. 

Присталице ПЦУ с. Берестје бусилицом режу врата 

Људи су били као безумни, разумете ли? Гледате човека у очи, а очију као да нема. 

– Где се сада молите?

– Молимо се у нашој с баћушком кући. У нашем дворишту има кућица коју смо одавно планирали да демонтирамо. Вољом Божијом догодило се да је до тада нисмо раставили. И ту смо направили молитвени дом, малу цркву у дворишту. На служби имамо у просеку 140 људи. Сваке недеље служимо ноћне Литургије. Па и тамо дође око 50 људи.

О непријатељевању у селу

Прошле су две године, а породице тек сада почињу да комуницирају, тек сада! До недавно чак ни породице нису комуницирале. Али ни сада је немогуће рећи да је све прошло. Још увек имамо рат у селу. Јер постоји подела на „ваше“ и „наше“. То је прво. И друго, ми тек планирамо да купимо земљиште  за изградњу храма, а нама то не дају да радимо. Застрашују оне који нам продају ову земљу. Као, само покушајте да продате, ти си издајник итд. Купили смо, па су почели да туже. 

У нашем селу и сада траје рат

Ульяна Таборовец. Фото: СПЖ

Они су постфактум регистровали особу на овој територији и туже нас 6 парцела земље. И ми смо опет у судбеном поступку. Већ 2 године непрекидно трају судови. Раније због храма, сада - због земље. Молимо - вратите нам барем регистрацију (заједнице - Ред.). Немамо ништа - ни регистрацију, ни цркву. Зато, рећи да смо преживели ... Не, нисмо преживели. И даље то доживљавамо, сваки пут. Многи су свештеници пореклом из нашег села. И када гледате како неко служи у катедрали, а ти се примириш и служиш у колиби, тешко је ово да вам пренесем. Ово ће разумети само онај ко је то доживео. Тако смо дошли овде и опет ми све оживи у сећању: „срамота“, повици  „напоље московског попа ...“

Власти, не делите људе!

– Шта бисте тражили од власти?

– Желим да замолим владу - не делите људе. Сви смо ми држављани Украјине. И ја сам  такође држављанка Украјине. Моја деца су држављани Украјине. Разговарамо, комуницирамо код куће на украјинском језику. Украјинске песме певамо сваки други дан. И зашто сам ја  онда „московска издајница“? Само зато што нисам изневерила веру? Према Уставу Украјине, сви имамо право на веру. По савести. Ко како хоће – тако и верује. Овде чак и сотонисти могу да се моле, муслимани могу да се моле, зар не? А православни хришћани, како нас зову, Московске патријаршије, немају право ни да нормално сахране човека у свом селу! Зашто?! 

Ја сам држављанка Украјине, моја деца су држављани Украјине. Разговарамо, комуницирамо код куће на украјинском језику.. Украјинске песме певамо сваки други дан. И зашто сам ја  онда „московска издајница“? 

Недавно смо имали случај у селу. Сахрањивали смо баку која је имала 100 година. А када је њихов „свештеник“ ишао мимо (ПЦУ - Ред.), питао је -  чија је сахрана? А они му одговарају - да је московска умрла. Да ли је икада била у Москви за својих 100 година? Каква је она «московска»?! Она је Украјинка. Сав свој живот посветила је Украјини. Желим да замолим владу - не делите људе, дајте нам могућност да се молимо. Гледајте - толико је цркава одузето - нико их на силу није враћао, зар не? Стога је само једна молба властима – дајте да се региструјемо као Украјинска Православна Црква, дајте нам могућност да градимо. Јер, например, наш поглавар сеоског већа је рекао, каже, пузићеш до мојих колена да мољакаш за земљу, али ја ти је нећу дати. Нисмо спасили храм, да. Али смо спасили људе. Сви су људи са нама - сви који су били са нама и остали. 

О патријарху Вартоломеју 

– Шта бисте поручили патријарху Вартоломеју?

– Да ће ускоро отићи Богу и погледати Бога у очи. Шта ћеш да кажеш, чико? Да, кажем „чико“, јер га више не сматрам патријархом, јер је прекршио каноне. И сам је постао расколник - пошто је признао расколнике. Шта је урадио? Људи (уљези из ПЦУ - Ед.) себе су правдали, оправдавали своје поступке. Чињеницом да су село поделили, подељена су  села. У рејону имамо 4 села, 4 такве цркве. Шта би требало њему (Вартоломеју - Ред.) да кажем? Немам право да осуђујем, могу само да осудим поступке. Али ово је застрашујуће. Застрашујуће је - колико је све урадио, колико се суза пролило. А крв се пролила и по другим храмовима, колико знам.

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.
Система Orphus