Привид треће уније са католицима више није привид

Унија Фанара с Римом може се догодити 2025. год. Фото: УПН

Патријарх Вартоломеј у интервјуу потврдио курс на уједињење са католицима и наговестио да би се то могло догодити 2025. године, на 1700. годишњицу Никејског Сабора.

Многи читаоци су се већ уморили од обиља публикација са патријархом Вартоломејем, његових двосмислених изјава о томе шта се дешава у Цркви, од заједничких фотографија са папом Фрањом. И могло би се одустати од приказивања изјава и поступака ове особе, али он поставља себе као првог без равних, „поглавара“ Православља, оним кога су Цркве и верници требају да слушају и да му се покоравају. И ако све препустимо случају, у једном тренутку се може испоставити да ће управо тај „поглавар“ у Православљу доведе Цркву тамо где она не би требала да буде. А о таквим плановима се говори све чешће и искреније. Међутим, кренимо редом.

13. фебруара 2021. Цариградски патријарх Вартоломеј дао је још један интервју, у којем је потврдио да су његове активности усмерене на унију са Римом, и то у блиској будућности. Поред тога, у интервјуу има још много подједнако важних открића која указују на то да Православље очекују тешка времена.

Скриншот сајта avvenire.it

Пре него што пређемо на анализу интервјуа, треба обратити пажњу на то да се он одржао везано за 30. годишњицу деловања Вартоломеја у чину патријарха, која ће се славити 2. новембра 2021. Ово је посебно поменуто у тексту. То значи да сам интервју није тек такав, а у неком смислу резимира ових 30 година. У сличним случајевима се и питања и одговори у интервјуу унапред смишљају и договарају. Као резултат, настаје не само разговор са новинаром, већ извесна садржајна порука коју патријарх Вартоломеј жели да емитује одређеној публици. У овом случају се може претпоставити да су таква публика пре свега либерални политички кругови и слојеви становништва који им саосећају, као и католици и лично папа Фрања. Поруке које је озвучио патријарх Вартоломеј упућене су првенствено њима и састоје се у потврђивању лојалности такозваној либералној агенди и непроменљивости правца на уједињење с Ватиканом. У ствари, преамбула интервјуа на сајту avvenire.it  искрено каже да се интервју припремало бројним европским протестантским издањима.

У интервјуу је патријарх Вартоломеј одговарао на питања о уједињењу са Римом, о његовим активностима у Украјини, сукобу у Православљу који је та активност изазвала, о претварању Свете Софије у џамију итд. Међутим, ово није најзначајнија порука. Најважнија ствар која следи из интервјуа је црквена самосвест патријарха Вартоломеја и, индиректно, целе Цариградске патријаршије.

О црквеној самосвести

На самом крају интервјуа је новинар avvenire.it поставио питање: „По вашем мишљењу, од чега данас зависи ауторитет религија?“ Питање се поставља у световном стилу, али оно значи следеће: шта је суштина религије, шта религија требала да јави свету? А пошто је питање постављено поглавару једне од Православних Цркава, одговор би требао бити у име Православне Цркве.

Пре него што цитирамо одговор патријарха Вартоломеја, обратимо се светим оцима и видећемо како би могли да одговоре на ово питање. Например, монах Јефрем Сиријски рекао би да је вредност Цркве у чињеници да Бог живи у њој: «Блажена си, Цркво верних, јер је Цар над царевима успоставио своје пребивалиште у теби. Темељи ти се никада неће пољуљати, јер ти је Господ чувар твој и врата пакла неће тебе надвладати, а грабежљиви вукови не могу сломити или ослабити вашу тврђаву. О, колико си велика, Божија кућа! Колико си лепа!»

Свети Теодорит Киркски каже исто: «Христос Господ заузима место Главе, а они који у Њега верују место Тела.»

Свети Кипријан Картагенски рекао би да је вредност Цркве у спасавању људи: «Изван Цркве нема живота: кућа Божја је једина и нико не може бити било где спашен, нигде осим у Цркви».

Свети Кирил Јерусалимски указује на то да Црква људима открива Истину: «Црква, без икакве штете, учи свим догмама које људи треба да знају».

Слично томе, свети Теофил Антиохијски: «Бог је морнарима острва наменио као уточиште, а свету обузетом грехом даривао је свете цркве у којима се поштује учење истине».

Сви свети оци без изузетка кажу да вредност (ауторитет, у световној терминологији) Цркве Христове (што једно те исто што и  хришћанска религија) лежи у чињеници да се у њој човек обједињује са Богом и спасава своју душу за живот вечни ... И ево шта патријарх Вартоломеј одговара: «Данас се ауторитет религија широко процењује њиховим доприносом борби за мир. Неприхватљиво је да религије, снаге мира и помирења буду фанатичне и подељују. Ни научни напредак, ни економски развој, ни комуникација путем Интернета нису довољни за постизање мира. Ми, хришћани, у служби света и у борби за правду, носимо највишу дужност - показати нераскидиво јединство љубави према Богу и љубави према ближњем ».

Наиме, чак и заповести љубави према Богу и ближњем, према патријарху Вартоломеју, треба да служе циљу борбе за мир и праведностњ1. Ни речи о Христу, ни речи о спасењу душе, ни речи о Царству Небеском, ни речи о покајању! Али проповед и Христа и светог Јована Претече и светих апостола започињала се само са: «... покајте се, јер се приближило царство небеско» (Мт. 4:17).

О мисији Цркве

Одређујући мисију Цркве, патријарх Вартоломеј на почетку изговара тобоже исправне речи: «Мисија Цркве је сведочење Јеванђеља и преображај света у Христа, што се, очигледно, не постиже равнодушношћу према њему или његовим одбијањем» . Али касније, откривајући њихово значење, показује да то није ништа више од лепих речи: «Као патријарх борио сам се за стабилност и јединство православља, за међукултурни, међурелигијски, међухришћански дијалог и предузео сам многе иницијативе за заштиту животне средине, за мир и солидарност, за поштовање људских права, од којих је прва слобода вероисповести, увек заснована на непресушном извору православне традиције. А промоција јединства хришћана је чињеница коју сам током свог живота сматрао веома важном». Односно, у ствари, патријарх Вартоломеј се бавио трију стварима:

  • екуменизмом;
  • заштитом света и природе;
  • стабилношћу и јединством православља.

Штавише, сви поступци не само патријарха Вартоломеја, већ и његових претходника током протеклих сто година, сведоче о томе шта Фанар подразумева под стабилношћу и јединством Православља. То је када Цариградска патријаршија стоји на челу читаве Цркве и меша се у послове Помесних Цркава. У послу заштите мира и природе Фанар има слабије резултате. Али ово се ради не због резултата, већ због имиџа. А на екуменизму желео бих да се детаљније зауставим.

О екуменизму

На самом почетку интервјуа, патријарх Вартоломеј пребројава све заслуге његове Цркве у сарадњи са јеретицима: «Васељенска патријаршија није ограничена учешћем у екуменијским догађајима, већ је једна од оснивача и централни спонзор ССЦ (Светског савета цркава - ур.). За 500. годишњицу почетка љутеранске реформације Васељенска патријаршија је учествовала у разним догађајима. Од посебног симболичног значаја је чињеница да је 1981. године, 400 година након завршетка богословских контаката о дописивању између Тибингена и васељенског патријарха Јеремије II Траноса, започео званични теолошки дијалог између Светске љутеранске федерације и читаве Православне цркве».

Али шта је са онима, који сматрају да католици, љутерани, протестанти и тако даље -  нису Цркве са којима «треба да водимо теолошки дијалог», већ заједнице које су отпале од Цркве, једини дијалог са којима се може водити само о начинима повратка у Православље? Патријарх је о њима рекао следеће: « У данашњем православном свету постоје разне групе које изражавају екстремни антиекуменски дух и карактеришу екуменизам као„ јерес ». Свети и Велики Сабор Православне Цркве, одржан на Криту 2016. године, осудио је све оне који «под изговором да бране истинско Православље» крше јединство Цркве».

Односно, они који неправославне верске структуре сматрају јеретицима, према патријарху Вартоломеј, крше јединство Цркве. Ту спадају, на пример, митрополит лимасолски Атанасије, који је одбио да потпише документе Критског сабора, објаснивши да «нема цркава и конфесија, постоје само они који су напустили Цркву и требало би их називати јеретицима и расколницима». 

Они који неправославне верске структуре сматрају јеретицима, према патријарху Вартоломеју, крше јединство Цркве.

А да ли је митрополит Лимасолски Атанасије једини такав у историји православља? Нимало. Сви свети оци спадају у такве  „разараче јединства Цркве“. Квинтесенција овог мишљења је фраза светог Кипријана Картагенског: «Онај ко је изван Цркве могао би бити спашен само ако би био спашен неко ко је био изван Нојеве барке». Било какви напори да се пронађе светац (и древни и нама близак по животном времену) који би позитивно говорио о екуменизму неће бити успешaн. Историја екуменизма у оном облику у коме постоји данас стара је стотинак година и ова историја недвосмислено сведочи да екуменизам нема готово никакве везе са сведочењем Христа, како су то разумели апостоли и сви њихови следбеници..

Свети Игњатије (Брјанчанинов) такође је писао о томе да није могући никакав теолошки дијалог са онима који су одступили од православне вере: «Јеретици су исти хришћани? Одакле вам је ово? Бројни свеци прихватили су мученичку круну, више волели најжешће и најдуже муке, затвор и изгнанство, уместо да се сложе да учествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска црква је увек јерес признавала као смртни грех, увек је признавала да је особа заражена страшном болешћу јереси умрла у души, туђа благодати и спасењу, у заједници са ђаволом и његовим уништењем ...» 

О једињењу са Ватиканом

У интервјуу, патријарх Вартоломеј је врло топло говорио о папи Фрањи, рекао је да се с њим састајао десетак пута и да су њихови напори били усмерени на уједињење: «Наравно, питање пута ка јединству и развоју теолошког дијалога остаје централно у нашим односима».

Пре неколико месеци у проповеди приликом празника светог апостола Андреја Првозваног патријарх Вартоломеј је изјавио да дијалог између католика и православних води ка потпуном јединству. Истовремено је тврдио да до таквог јединства ће доћи, «упркос приговорима оних који или потцењују вредност теологије, или екуменизам сматрају утопијом». Сада је глава Фанара изнео конкретније контуре таквог јединства. Изјавио је да се пут ка јединству може значајно убрзати због предстојеће годишњице Првог Васељенског Сабора у Никеји 2025. године: «Несумњиво је да 1700. годишњица Првог Васељенског  Никејског Сабора 2025. године може да послужи за хришћанске цркве као прилика да размисле о свом путу, о грешкама из прошлости и садашњости, као и да предузму озбиљније кораке».

Шта се подразумева под тим „озбиљнијим корацима“ вероватно, не зна ни сам патријарх Вартоломеј. До годишњице има још целих четири године, током којих се много тога може да се догоди у свету. Зато се може претпоставити било шта, од просто састанка до пуноважног уједињења. Једно је сигурно: и папа Фрања, и патријарх Вартоломеј покушаће да из годишњице Никејског Сабора истисну максимум како би остварили потпуно уједињење Ватикана са Фанаром и онима који ће се подредити посезима патријарха Вартоломеја на првенство у Православљу.

Патријарх Вартоломеј је открио и неке оквире могућег уједињења: «Први Васељенски Сабор у Никеји - то је симбол, прекретница у историји хришћанства, не само зато што је формулисао Симбол вере, већ и зато што је објавио 20 канона. Никеја тако нуди уникатну прилику да ојачамо наше заједничко канонско наслеђе првог миленијума и да истражимо значај канонског права као алата за успомагање екуменијског дијалога». Анализирајући изјаве патријарха Вартоломеја последњих година, може се видети како он буквално апсолутизује, догматизује канонска правила Васељенских сабора. Зашто то ради?

Једноставно зато што жели да убеди све да канони заувек цементирају политичке околности које су биле у првом миленијуму. А то значи да Римско (Византијско) царство и даље постоји, Константинопољ је и даље царујући град, а Цариградски патријарх и даље је на челу најбројније Помесне Цркве. Патријарх Вартоломеј и присталице „православног папизма“ покушавају чак и да из канона изведу првенство моћи главе фанара, али нећемо се сада задржавати на овој теми. Везано за идеју уједињења са католицима, апсолутизација канона доводи до тврдње да будући да правила Васељенских сабора говоре о Римској цркви као о једној од Помесних Цркава и то као о првенственој, онда је то још увек тако, упркос чињеници да је Ватикан увео нове догме и искривио учење Цркве.П

Дакле, сасвим је јасно да патријарх Вартоломеј води своје присталице ка трећој (после Лионске 1274. и Фиренцијске 1439.) уније са Ватиканом, а 2025. је тренутак у којем ће та унија или бити склопљена или ће се направити велики корак према њој.Т

Патријарх Вартоломеј је у свом интервјуу говорио и о својим поступцима у Украјини, о расколу између Помесних Цркава по питању свог првенства, претварања Аја Софије у џамију и другима. Нећемо сада анализирати ове његове изјаве (ништа ново није речено), али да видимо како Фанарова жеља за уједињењем са Ватиканом може да утиче на Православну Цркву.

Патријарх Вартоломеј води своје присталице ка трећој (после Лионске 1274. и Фиренцијске 1439.) уније са Ватиканом, а 2025. је тренутак у којем ће та унија или бити склопљена или ће се направити велики корак према њој.

 Како се могу развијати догађаји

Данас су Помесне Православне Цркве раздељене, нема евхаристијског општења између Руске Цркве и Цариградске Цркве, као ни делимично Грчке, Александријске и Кипарске. РПЦ одржава контакт само са оним хијерарсима ових Цркава који су изјавили да не признају „Православну цркву Украјине“. Ово признавање или непризнавање је, очигледно, критеријум за ову поделу. Међутим, у стварности је све много озбиљније. Стварање ПЦУ од стране Фанара и додељивање Томоса условне аутокефалије - само је видљива манифестација Фанарових захтева за главенством у Православљу.

Већ много деценија Цариградска патријаршија промовише идеју сопственог првенства у Православљу, да Православље једноставно не може да постоји без овог првенства. Квинтесенција ове идеологије био је чланак садашњег поглавара Америчке Архиепископије Цариградске патријаршије архиепископа Елпидофора (Ламбриниадиса) „Први без равних“. Управо реализацијом овог концепта, према којем Цариградски патријарх има моћ да се меша у послове било које Помесне Цркве, да чини како он сматра за правилно, патријарх Вартоломеј је предузео све добро познате акције у Украјини. Помесне Цркве су се суочиле са питањем: да ли се слажете са њима или не? Дакле, питање признавања ПЦУ постало је питање признавања надмоћи Фанара у Православљу. Александријска, Грчка и Кипарска црква не у пуном саставу, али су се ипак сложиле да то признају. Нећемо сада да говоримо о притиску америчког Стејт департмента на ове Цркве. Може се догодити да и неке друге Помесне цркве признају ПЦУ.

Али је једно признати ПЦУ, чак се и сложити с вођством Фанара, а сасвим је друго учествовати у унији са католицима. А ситуација се развија у таквом правцу да ће први повући други. И овде, када епископи различитих Помесних Цркава схвате да признањем ПЦУ неће се ограничити, већ ће се од њих тражити да следе за Фанаром у унију, може доћи до потпуно другачије ситуације. Као што показује негативно искуство Лионске и Фиренцијске уније, црквени народ и обично свештенство крајње негативно доживљавају идеје уједињења са католицима. Ово одбијање такође гура колебљиве епископе да остану верни Православљу. Ко је Сергеј (Епифаније) Думенко и зашто нема канонско посвећење многима је једноставно непознато, али ко су католици и зашто је уједињење са њима одступање од православља разуме много више људи.

Према томе, може се претпоставити да ће се, како се приближава 2025. година и кад изгледи за унију са Ватиканом постану јаснији, бити све мање и мање људи спремних да следе Фанар. Волео бих да верујем у то. Можда ћемо видети како ће Цркве које су признале ПЦУ повући своје признање. Можда ће се то догодити након промене руководства ових Цркава. Али они који се ипак одлуче да следе Константинопољску патријаршију, прећи ће, како кажу, Рубикон, и тако ће данас постојећа подела између Помесних цркава прерасти у прави раскол.

У сваком случају, православна црква ће се суочити са тешким временима када ће морати да брани своју оданост Христу и докаже своје право да верује и живи како су заповедали свети оци.

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.

Испитивање

Требају ли свештеници да позивају паству да се вакцинише против COVID-19?
да, архијереји и свештеници се брину о здрављу људи
24%
не, то је чисто медицинско питање, Црква нема везе с тим
76%
мени је свеједно
0%
Укупно је гласало: 17

Архива

Система Orphus