Како је РПЦ продирала у Америку: четврти одговор Кир Хризостому, 2. Део

Аутокефална Црква у Америци створена је апсолутно законски. Фото: СПЖ

Настављамо анализу последње тезе поглавара Кипарске Цркве, где он оптужује РПЦ да је "противзаконито основала“ православну цркву у Америци.

  Архиепископ кипарски Хризостом ІІ, признавши украјински раскол под називом „Православна црква Украјине“, изразио је низ претензија према Руској православној Цркве, одабравши за себе улогу „медијског убице“ Цариградске Цркве. Заправо је озвучио оптужбе које су пре тога фанариоти и њихови симпатизери износили само иза кулиса. Неке су се од њих тицале ситуације у Америци: „Ко им је дао право да оснују аутокефалну Цркву у Америци? Ово је мешање других у јурисдикцију изазвало потресе у целом Православљу “.

Анализа црквене ситуације у Америци започета је у првом делу публикације „Како је РПЦ продрла у  Америку: четврти одговор Кир Хризостому. 1. Део“. Да скренемо вашу пажњу на њен наставак.   

Јерес филетизма

Делатност Мелетија током 1918-21. год. на стварању Грчке Америчке Архиепископије, којом је прегажен 2. Свети канон ІІ Васељенског сабора, као и мноштво паралелних правила, довеле су до мешања Цркава у Америци, кршења канонског поретка црквеног система. Као последице тога настали су многобројни потреси и поделе православних заједница.

Помесне Цркве, укључујући неке од грчких Цркава, нису признале Мелетијеве новотарије  у погледу Фанаровог монополног положаја у православној дијаспори. Што већ само по себи сведочи да је ова одлука била управо новотарија, није уобичајена за црквену традицију.

Чак ни сама Грчка Црква није признала Мелетијеву одлуку да се Америчка Архиепископија поново подреди Фанару. Из Грчке, Синод је ГПЦ именовао алтернативног Архиепископа, па је расцеп у новоствореној структури био настављен све до 1931. године.

Али је већ сама чињеница стварања паралелних грчких црквених структура у Америци, утемељен на етничком принципу, постала за многе Цркве искушење филетизма, претходно осуђеног као јерес. На крају крајева, цариградски „томос расејања“, на коме су се првобитно биле утемељене акције Мелетија, већ је био чин који је претпостављао управо етничко формирање верских заједница.

Неће бити сувишно да се подсети да је сам овај принцип био раније осуђен баш од стране Цариградске Цркве. Штавише, 1872. године је проглашен као јерес.

Прва по части патријаршија катедра дала је пример непоштовања светих канона и примене њоме самој осуђеног филетизма на читав православни свет, покренувши на тај начин „домино ефекат“.
 

„Домино ефекат“ у мешању Цркава

На покренут у Цариграду домино ефекат у кршењу канонског поретка у Америци није се дуго чекало.

1918. године, идући трагом Мелетија, у Америку долази епископ Антиохијске Цркве Герман (Шехади). У то време је у Северноамеричкој митрополији Руске православне Цркве већ постоји викаријат за православне Арапе на челу са епископом Рафаилом (Хававини). Владика Герман успева да убеди део арапских верских заједница да дођу под јурисдикцију Антиохијске Цркве, стварајући тако њену јурисдикцију у САД. Неке арапске парохије остају у РПЦ. Ова подела траје до 1975. године. Као резултат етнофилетичких осећања поделе у арапском Православљу у Америци, настају једна за другом.

Као последица једне од њих настаје „Америчка православна кафоличка (васеленска) црква“ (АПКЦ). 1933. године, уз подршку горе поменуте АПКЦ, ствара се тзв. „Егзархат Александријске Цркве у Америци“, чије је признање од саме Александријске Цркве крајње сумњиво, бар до 1947. године, када је, према неким изворима, добио признање и назив „Александријска Грчка Православна Кафоличка Црква у Сједининим Државама". После 1950.у  њој настаје раскол, па један од њених делова губи везе са Александријским троном. 1986. Она проглашава своју аутокефалију као „Аутокефална Грчка Православна Црква Америке и Канаде“, коју православни свет не признаје, а сами су статус и положај ове јурисдикције врло сумњиви.

Двадесетих година прошлог века у САД појављују се парохије Јерусалимске Цркве, уједињене у Епитропију Светог Ковчега у Америци, реорганизоване 2002. године у викаријат Палестинско-Јорданских верских заједница у САД. 2008. године Цариграду иде за руком да га преведе у састав своје Америчке Грчке Архиепископије.

1921. године Сабор Српске Цркве доноси одлуку о стварању Америчке и Канадске епархије са центром у Чикагу па позива парохије из Северноамеричке митрополије да пређу у њу. Први њен епископ постаје св. Николај (Велимирович). Можда је баш фактор личности њеног првог владајућег архијереја спасио Српску епархију у Америци од каснијих раскола који су били тако карактеристични за друге јурисдикције на овом континенту.

1922. године из састава Северноамеричке митрополије издвојен је део румунских парохија. 1923. године један је од румунских свештеника (Виктор Мурешан) постављен за старешину америчких румунских парохија. 1930. године Румунска је Црква донела одлуку о оснивању своје епархије у Америци. 1934. ову су одлуку подржале румунске власти. 1939. владајући је епископ ове епархије Поликарп (Морушка) отишао за Румунију па није се вратио натраг због избијања Другог светског рата. Владику, који га замењује, одбија да прими свештенство епархије. Као резултат, фактички долази до  одвајања румунских парохија од Румунске Цркве 1948. године. Део свештенства, који се не слаже са овом одлуком, ствара 1950. године „аутономну православну румунску епископију Северне и Јужне Америке“, која прима румунског епископа. Део румунских парохија, који се отцепио од РумПЦ-а, бира свог „епископа“ који прима „хиротонију“ од украјинских расколника. После десет година раскола, 1960. године, ова група тражи од Северноамеричке митрополије да је прими у свој састав после покајања и нове хиротоније. Од тада, Румунска епископија постоји као део прво Северноамеричке митрополије, а од 1970. године - аутокефалне Православне Цркве у Америци.

1938. године своју епархију у Америци ствара Бугарска Црква. Као њен темељ исто тако служе парохије, које су изашле из Северноамеричке митрополије, где је од 1909. године постојала Бугарска мисија. 1948. године из политичких разлога она напушта надлежност Бугарској цркви, и такво стање траје до 1963. године. Али део њеног свештенства и парохијана, не желећи да се врате у БПЦ, прелази у РПЦЗ, у чијем саставу они стварају своју Бугарску православну епархију. У РПЦЗ остаје до 1976. године, након чега се поново улива у аутокефалну ПЦА.

Године 2009. Грузијска Православна Црква формализује своје парохије у Северној Америци, које се 2014. године уједињују у Северноамеричку епархију ГПЦ.

Као што видимо, не само Руска Црква, већ и Антиохијска, Српска, Бугарска, Грузијска (а исто тако током извесног времена и Грчка, Александријска и Јерусалимска), својим деловањем нису признале никакво „ексклузивно право Цариградске Патријаршије да негује православну дијаспору„  ни у свету уопште, нити у Америци посебно.

Не само Руска Црква, већ и Антиохијска, Српска, Бугарска, Грузијска (а исто тако током извесног времена и Грчка, Александријска и Јерусалимска) својим деловањем нису признале никакво „ексклузивно право Цариградске Патријаршије да негује православне дијаспоре “.

1990. године је својим практичним корацима одбацила овај захтев Цариграда и Пољска Црква је, која је примила у свој састав бразилске парохије и 1991. створила своју епархију у Бразилу.

1918. године Северноамеричка митрополија ствара у својм саставу Албанску православну мисију, која постаје епархија 1919. године и постоји до данас као Албанска Архиепископија у Православној Цркви Америке. 1949. године је део њених парохија прешао у Грчку Архиепископију, због чега у Америци сада постоје две албанске епархије, у оквиру КП и ПЦА.

Северноамеричка митрополија после Руске револуције

Грађански рат у Русији, који је прерастао у бољшевистички прогон Цркве, није могао да не утиче на стање у Северноамеричкој митрополији. Први је значајан проблем постала немогућност доношења кадровских и организационих одлука. Комуникација је са Московским Патријархом Тихоном била понекад тешка, а често пута и једноставно немогућа због хапшења Патријарха.

Друга је потешкоћа били односи са другим Помесним Црквама, које су једна за другом отварале своје парохије и епархије на подручју Митрополије.

Није поједностављала ситуацију ни подела у самој Руској Цркви - од чијих је епископа и свештеника у егзилу била формирана Руска православна црква ван Русије (РПЦЗ), која је убрзо прекинула административне везе са Московском патријаршијом. РПЦЗ је покушала да преузме узде владе у Северноамеричкој митрополији, што је довело до суштинских несугласица. Патријарх Тихон, пуштен из затвора, под притиском бољшевика, био је принуђен да захтева да вођство Северноамеричке митрополије одустане од критике Совјетске власти, јер је то стављало РПЦ под још већи ударац. Архиепископи и свештеници унутар СССР-а, који су одлучили да не напуштају своју паству, нису могли да дозволе себи ону слободу говора и деловања, коју су имала њихова инострана браћа.

Као резултат тога, Детројтски је Сабор у марту 1924. године прогласио „привремену самоуправу“ Митрополије све док не дође до нормализације њених односа са Мајком-Црквом и до сазивања новог Сабора РПЦ. Овакво је стање трајало до доласка у САД 1933. године представника РПЦ, архиепископа Венијамина (Федченкова), чији је задатак био да од председника Митрополије митрополита Платона добије писмену потврду о спречавању антисовјетских изјава од свештенства у будућности. Оштре изјаве америчког свештенства против совјетске власти послужиле су као изговор за нове прогоне против РПЦ у СССР-у. Са своје стране, америчко је свештенство сматрало питањем своје савести да сведочи свету о страшном прогону Цркве у Совјетском Савезу. Ово је питање неизбежно морало да води у ћорсокак преговоре између Митрополије и Патријаршије. Као резултат, архиепископ Венијамин био је приморан да се врати у Москву без писмене потврде митрополита Платона, добивши његово недвосмислено одбијање.

Московска патријаршија се нашла у тешкој ситуацији, у којој би нечињење, као и сарадња са Северноамеричком митрополијом, могло да доведе до нових хапшења и погубљења свештенства и епископа.

Као резултат тога, 16. августа 1933. године, заменик местобљуститења патријарашког трона митрополит Сергије и Привремени синод Руске православне цркве, одлучили су да митрополит Платон буде доведен на суд епископа са забраном богослужења до покајања или до доношења одлуке о њему од стране црквеног суда. У исто време, парохије које су се сложиле да прихвате правила поновног уједињења Патријаршије, биле су припојене  њој као Егзархат.

Имајући у виду ове околности, нови поглавар Северноамеричке митрополије, митрополит Теофил (Пашковски), 1935. године пристао је да прими надлежност Архијерејског синода РПЦЗ, задржавајући притом унутрашњу аутономију. Крајем тридесетих година Северноамеричка је митрополија бројала 8 епархија, 330 парохија, око 400 хиљада верника.

Ова подела са РПЦ није била злонамерна, о чему постоји више историјских сведочења, него проузрокована политичком реалношћу тог доба. Тако, например, 1946. године, УІІ Свеамерички црквени сабор у Кливленду одлучио је да се повуче из РПЦЗ па се обратио Московском Патријарху са молбом да прими Митрополију натраг у крило РПЦ. Али ова иницијатива никада није била спроведена.

1947. године Синод РПЦ је био принуђен да стави забрану на целу хијерархију митрополије. Ова забрана није била повезана са било каквим стварним канонским или догматским кршењима, већ је била очито политичке природе.

Тако је до 1970. године у Северној Америци постојао егзархат Московске Патријаршије, који се састајао од парохија које су пристале на услове Москве, Руска Православна Црква изван Русије и Северноамеричка митрополија, од којих је ова последња све више и више остајала руска само по имену.

Американизација Цркве

Од својих првих корака крајем 18. века на америчком континенту, руски су мисионари водили активни рад са локалним становништвом. Од самог почетка њеног постојања оснивачи Америчке Цркве нису замишљали њу као „дијаспорнну“ или ти „националну“. Исто тако се активно радило у 19.-20. веку и међу Американцима различитог порекла. Због тога је до средине ХХ века Северноамеричка митрополија састојала готово потпуно од „америчких грађана, који су говорили и молили се на енглеском, а огромна већина њених чланова није имала никакве људске везе са Русијом“. Црквенословенски језик се све мање користио у литургијском животу Митрополије. У 90% парохија Литургија се служи на енглеском.

Ауторитет Митрополије био је висок и међу другим Црквама, присутним у Америци. Ево само једне епизоде:

„Велики пост, 1964.година. У Грчкој саборној цркви у Њујорку управо је завршена свечана богослужење у име свих прогоњених због православља. По завршетку службе митрополит Леонтије прилази архиепископу Иакову да му се захвали у име Митрополије. Догоди се нешто необично: грчки архијереј се у свој својој величини поклони старцу у белом, пољуби му руку и каже: „Имаш велику душу“.

Заједничка жеља за аутокефалијом

Стање у америчком Православљу после 1918. године све више и више удаљавало од канонског поретка Цркве. Супротно принципу „нека не буде два епископа у граду“, наведеном у 8. правилу І Васељенског Сабора, начелима 8. правила ІІІ Васељенског Сабора и многим другим горе наведеним светим канонима, у Америци је настала потпуно супротна ситуација. Професор Александар Шмеман, свештеник Митрополије од 1951. године, пише:

«До 1970. године православље је у Америци постојало  у облику: једне Грчке јурисдикције, три Руске, две Српске, две Антиохијске, две Румунске, две Бугарске, две Албанске, три Украјинске, једне Карпатско-Руске па још неких мањих група које овде не спомињемо ради једноставности. У оквиру сваке националне јединице свака је група тврдила да је она једина „канонска“ па је ускраћивала је признање другима ... Ово је јединствено и потпуно без преседана стање трајало више деценија “». 

Овакво стање забрињавало је свештенство свих главних православних јурисдикција уједињених у „Сталној конференцији православних епископа Америке“ (СКПЕА). Нарочито поглаваре Северноамеричке митрополије митрополита Леонтија, Грчке Архиепископије  архиепископа Иакова и Антиохијске Цркве у Америци митрополита Антонија.

На дневном реду код СКПЕА стајала је јасна посвећеност канонском јединству у Северној Америци, па су се сва три ова хијерарха више пута изјашњавала о овој теми. Архиепископ Иаков у свом уводном обраћању на састанку у СКПЕА у јануару 1965. године похвалио је митрополите Леонтија и Антонија због њихове визије и нагласио да Стална конференција требала би да стекне редован канонски статус као провинцијални Синод Америчке Цркве, у складу са светим канонима и уз благослов Мајке-Цркве канонам и с благословения Матери-Церкви.

Под „Мајком-Црквом“ архиепископ Иаков је имао у виду, наравно, Цариградску Цркву. Прво, она је била Мајка-Црква за Архиепископију, у којој је он био на челу. Друго, он (као и многи други присталице успостављања канонског начела у Америци) био је присталица идеје о посебним привилегијама ЦП. Ови су погледи били популарни у Северноамеричкој митрополији. Треће, у том тренутку практично није примећена ниједна друга алтернатива, јер је Северноамеричка митрополија била лишена практичних могућности да решава било која питања у РПЦ.

Баш због тога је пут ка решавању америчких проблема почео управо преговорима у Цариграду.

Потрага за начином решавања проблема америчке неканоничности у Цариграду

После тога, када је1970. године Северноамеричка митрополија добила аутокефалију од Руске Православне Цркве, суочила се са бројним неправедним оптужбама. И то са најразличитијих страна. Сама Митрополија биће оптужена за непоштовање мишљења Цариграда. РПЦ биће оптужена за додељивање аутокефалности како би се „спречило зближавање Митрополије са Цариградом“. У ствари, обе оптужбе су потпуно историјски непоуздане. Због историјског раскида са Москвом, антагонизама са совјетским политичким системом, у Северноамеричкој митрополији доминирали су симпатије баш према Цариграду.

И у потрази за канонским решењем ситуације представници Митрополије показали су очигледну хришћанску понизност: уместо да инсистирају на својим канонским правима у САД, уместо да се супротставе цариградском присуству на њиховој територији, „препознали су се као последњи “(Марко 9:35), обративши се баш Цариграду.

1963. године још један покушај да се реше противречности између РПЦ и Северноамеричке митрополије завршио се неуспехом: у Совјетском Савезу је трајао Хрушчовљев прогон Цркве. Московска Патријаршија није смела да дозволи себи такав ризик као што је одговорност за Северноамеричку митрополију, коју није контролисала, јер због њеног ставау питању комунистичких прогона ти исти прогони могу да постану још јачи. Са своје стране, Северноамеричка митрополија се плаши мешања совјетских атеистичких власти у њене послове преко Патријаршије, ако јој се не додели довољна аутономија. Али чак и ако би компромисс био пронађен, то не би решило проблем мешања Цркава у Америци.

Из Северноамеричке митрополије обраћају се Васељенској Патријаршији да би решили ово питање.

У том циљу, у мају 1966, године у име Светог Синода Митрополије, о. Александар Шмеман је отишао у Истанбул у посету Патријарху Атинагору. Шмеман је био врло добро примљен, њему је чак био уручио напрсни крст, али чим је покренуо „амерички проблем“, патријарх је одговорио: „Ви сте Руси, идите код своје Мајке-Цркве, јер нико не може да реши ваш проблем осим Руске Цркве“.

У децембру 1966. године новоизабрани митрополит Иринеј послао је Божићну поруку свим Патријарсима. У њој је изнео историјске темеље руског православља на овом континенту до тог тренутка уз конкретну молбу патријарсима да проуче ово питање и да покушају да превазиђу канонски хаос. На ову поруку, осим од архиепископа Финске, није стигао ниједан одговор.

Следеће 1967. године митрополит Иринеј је још једном покушао да покрене питање сређивања статуса митрополије током посете Цариграду, али му је у последњем тренутку једноставно ускраћена аудијенција код Васељенског Патријарха.

Зашто Фанар није помогао америчком Православљу

Хронологија ових догађаја пада на памет сада, када Патријарх Варфоломеј прича о „спасоносном мешању“ у послове украјинског Православља, наводно у име „мира и превазилажења раскола“, који се отегнуо „због нечињења Москве“. Сто година пред очима Цариградског трона постоји проблем америчког Православља,који је започео управо његовом, Цариградском, инвазијом на ове земље. Њега су молили да учествује у решавању овог проблема пре него што је Православна Црква Америке добила аутокефалију од РПЦ 1970. године, а након тога до дана данашњег - да се врати канонски поредак у Америци.

Али Константинопољ остаје глув на све ове молбе, као што је раније био глув у односу на Северноамеричку митрополију, која је патила од нерегулисаног статуса. Њено је свештенство било под забраном, чију су политичку формалну природу разумеле обе стране - и она сама и Московска Патријаршија, која је била принуђена да је наметне. Али у исто време у Северноамеричкој митрополији постојао је неспорни апостолски континуитет, нико није протеривао њено свештенство из достојанства, није анатемисао, са њима су саслуживали епископи практично свих канонских Помесних Цркава представљених у Америци. Па ипак, пошто би давање аутокефалије Америчкој Цркви могло да доведе до губитка Фанаром његових америчких парохија, нико у Цариграду није пружио руку помоћи. А прича са Украјином је сасвим друга ствар, у којој је Фанар добио прилику да створи свој егзархат и успостави контролу над црквеном територијом, коју пре тога није контролисао, захваљујући зависности која је наведена у томосу.

Пошто би давање аутокефалије Америчкој Цркви могло да доведе до губитка Фанаром његових америчких парохија, нико у Цариграду није пружио руку помоћи

Али нова аутокефалија у Америци могла би да буде створена не само у оквиру Северноамеричке митрополије РПЦ, него и у оквиру Грчке Архиепископије. Није случајно да је молбу митрополита Иринеја према Патријарху Афинагору да га прими по овом питању подржао и њен поглавар - архиепископ Иаков. Вероватно да је то могао да буде разлог због којег је кир Афинагор одбио да разговара о овом питању.

Говорећи о Америци, Фанар је изјавио да аутокефалију дају само Васељенски Сабори 

Још једна необразложена оптужба против ПЦА тврди да је наводно СКПЕА („Стална конференција православних епископа у Америци“) планирала да покрене заједничке активности за постизање аутокефалије, док је једнострана активност Северноамеричке митрополије осујетила овај процес. Заправо је Северноамеричка митрополија на основу више него јасних  препорука Константинопоља, поновила преговоре са РПЦ, што је било олакшано променом руководства у СССР-у и окончањем Хрушчовљевих прогона. Преговори су обновљени 1967. године и били су транспарентни за остале Цркве, чији су епископи били чланови СКПЕА.

Протопрезвитер Џон Мејендорф, активни учесник догађаја тих година, сећао се:

„Ни Истанбул, ни друге „мајке Цркве“ нису тежиле јединству православља у Америци ... Главни је аргумент Цариграда био тај да аутокефалне цркве морају да буду успостављене одлуком Васељенских Сабора. Овај аргумент је прилично изненађујући за свакога ко познаје историју Православне Цркве, будући да је последњи Васељенски сабор био 787. године. Али ето, то је предложио први трон Православља ... “

Заиста, аргумент о Васељенским Саборима више пута коришћен Патријархом Афинагором и његовим наследницима, што је врло чудно: приликом давања аутокефалности за Грчку, Српску, Румунску, Албанску, Бугарску Цркве Цариград уопште није тражио Васељенски Сабор. Признајући вековима аутокефалност Грузијске Цркве, која ју је добила од Антиохијске Патријаршије, Константинопољ није захтевао Васељенске Саборе. Као и 1990. године, када је признао њено обнављање. Нити је 1924. године захтевао Васељенски Сабор, одвајајући од РПЦ аутономну Пољску Цркву и додељујући јој аутокефалију. Фанариоти ни касније нису тражили Васељенске Саборе: ни 1998. године, признајући (у тумачењу фанариота, дајући) аутокефалност Православној Цркви Чешких земаља и Словачке (заправо, која је аутокефалију добила још 1951. године од РПЦ) или издавајући томос о аутокефалији 2019. украјинским расколницима.

«Ваше Блаженство такође врло добро зна да се Православне Цркве не слажу око јединственог поступка успостављања аутокефалије. До сада је Грчка Црква заузимала мудар и непристрасан став по овом питању. На пример, Ваше Блаженство и Свети Синод су недавно поздравили митрополита Прашког и целе Чехословачке, поглавара аутокефалне цркве, која је такође лишена званичног признања од Васељенске Патријаршије. Желео бих да предложим да се сличан став братства и конструктивног другарства примени и на америчку ситуацију ... “- писао је Мејендорф у личном писму Архиепископу Атинском Иерониму 5. априла 1971. године.

Фанар не само да је одбио да учествује у решавању америчког проблема, већ је и сам гурао Северноамеричку митрополију да тражи решење овог питања у Москви не само саветима, већ и практичном изолацијом. С једне стране, ни РПЦ ни КП нису доводили у питање благослов тајни Митрополије (за разлику од ситуације са украјинским расколницима у 2018-2019), с друге стране, баш је КП покушала да изолује Митрополију. Ево шта се сећа о томе митрополит Теодосије (Лазор), поглавар ПЦА током 1977-2002. година:

«Оптужба изречена у раним 1970-им годинама да је аутокефалија организована на брзину или је изведена иза затворених врата, без обавештавања заинтересованих особа, према мом мишљењу, једноставно није одговарала стварности. Било је разговора и дијалога са другим Православним црквама у Америци.

У мојој су хиротонији учествовали владика Сила, представник архиепископа Иакова, и владика Марк (Липа) из албанске епархије – оба су епископа била под омофором Васељенске Патријаршије ».

Несумњиво је, полазећи од горе наведених канонских основа, и сама Руска Црква имала је право да да аутокефалију свом властитом делу (који је, додуше номинално био Северноамеричка митрополија) на својој канонској територији. Као и раније у другим деловима света, то су радиле Антиохијска Црква и Цариградска Црква. Као што смо видели, у канонском праву не постоји јасан поступак за одобравање аутокефалије. Али с друге стране, постоји подоста канонских правила која забрањују једним Црквама да се мешају у послове других и обрнуто - омогућавајући епископима сваке Цркве да доносе све потребне одлуке, везане за њене епархије.

Међутим, прво је кршење канонског стања Цркве у Америци од стране Константинопоља и, после њега, од других Цркава, па касније политичка збивања и несугласице довели до компликације ситуације, чинећи, како се чинило, немогућим решавање питања између Руске Мајке-Цркве и Северноамеричком митрополијом.

А ако би Господ дозволио Северноамеричкој митрополији да добије аутокефалију од ЦП, онда би се то могло да буде оспорено са становишта кршења светих канона, који забрањују мешање у послове друге Цркве (што је, иначе, ретко заустављало Цариград у другим ситуацијама током ХХ века).

Али је Господ очврснуо срце Патријарха Афинагора (2. Мојсијева 9:12), који није желео да пусти америчке парохије. И сам је Фанар приморао  Митрополију да решење потражи у њедрима Мајке-Цркве, којој је Господ даровао крај Хрушчовљевих прогона и прилику да прихвати одлуку, која је у то време била зрела и једино могућа.

Аутокефалија од РПЦ. Хронологија догађаја

Контакти између Северноамеричке митрополије и РПЦ обновљени су у новембру 1967. године, када се митрополит Никодим (Ротов) нашао у Њујорку.

Следећи је важан корак направљен у августу 1968. године у Упсали у Шведској. Три су се представника Митрополије - архиепископ Сан-Франциско Иоанн, о. Иоанн Мејендорфф и професор Сергиј Верховској састали са митрополитом Никодимом. По први пут је термин „аутокефалија“ поменут као такав који је могућ за разматрање. Несумњиво, ово је био велики корак напред од стране Руске Цркве након прошлих потешкоћа. Након тога Синод Митрополије ствара одбор за преговоре са РПЦ.

Први званични састанак са митрополитом Никодимом догодио се 21. јануара 1969. године у хотелу New Yorker у Њујорку, где је он и одсео. Овај састанак је одржан ради припреме дневног реда за будуће преговоре. Главни је састанак одржан две недеље касније, 3. фебруара 1969. Специјални преговарачки одбор Митрополије састао се са руском делегацијом у резиденцији Митрополита у Сјусету... На овом је састанку први пут разрађен документ, у којем су биле стављене на папир опште услове споразума о аутокефалији.

Након одобрења основног споразума од стране обедве Цркве, две делегације су се састале 24. и 25. августа 1969. године у Женеви, Швајцарска. На овом састанку договорен је низ канонских темеља будуће аутокефалије: канонски принцип територијалног и јурисдикционог јединства Цркве; признање да је до 1922. и територијално и јурисдикционо јединство Православне цркве у Америци припадало Руској Цркви; признање да је плурализам јурисдикције очигледно у супротности са канонским нормама; признање да проглашење аутокефалије припада Мајци-Цркви и само њој; признање да пораст цркве у Америци до првобитне цркве захтева њено проглашење аутокефалном црквом; признање чињенице да је Митрополија, захваљујући свом историјском континуитету са руским коренима Православља у Америци, саморазумљиво средиште Америчке Аутокефалне Цркве.

Остала су нерешена само два питања: статус Јапанске Православне Цркве (после 1946. године  привремено је била подређена Северноамеричкој митрополији) и статус појединих свештеника и верника Егзархата, који су могли да имају личне примедбе на придруживање Митрополији.

19. септембра 1969. године, Архијерејски Сабор Митрополије једногласно је усвојио и одобрио Женевски споразум.

26. и 27. новембра 1969. године догодио се нови састанак, већ у Токију. Одлучено је да Јапанска Црква постане аутономна у оквиру Руске цркве и да Патријараршијске парохије у Америци, које не желе да се придруже новој аутокефалној Цркви, могу да привремено задрже своје актуелно стање.

У исто време у Московској Патријаршији се одвијао активан рад на томе да би се на било који начин добила сагласност совјетских власти на додељивање аутокефалије за Северноамеричку митрополију. Митрополит Никодим па и други су представници Патријаршије плашили комунистичке чиновнике наводном претњом преласка Северноамеричке митрополије у сферу утицаја Цариградске Патријаршије (као што је познато, Патријарх Афинагор је био штићеник америчких државних структура), што је могло да се спречи исрључиво уз помоћ аутокефалије. Образложење није било објективно, али совјетски чиноници нису дубоко разумели текући процес. Додатним аргументом су служили високи трошкови за одржавање северноамеричких парохија (што је, додуше, делимично одговарало стварности). Као резултат, сагласност је совјетских власти била добијена.

10. априла 1970. године, Руска је Православна Црква доделила аутокефалност Православној Цркви у Америци.

У Цариграду је ова вест примљена крајње негативно. Главни је разлог за то било разумевање настанка аутокефалне Цркве као претензије за преузимањем епархија и парохија других аутокефалних Цркава које делују у Америци.

Истовремено, и сама је Цариградска Патријаршија имала претензије за такво преузимање још од 1923. године, када је у време Патријарха Мелетија изнела своје претензије на ексклузивно право да негује православне дијаспоре („варварских земаља“), укључујући и Америку. Појава аутокефалне Цркве чинила је ове планове неостваривим. Фанар је гледао Православну Цркву у Америци (ПЦА) као свог конкурента.

Фанар је гледао Православну Цркву у Америци (ПЦА) као свог конкурента

«За Москву давање аутокефалије није имало ниједну од ових последица. Аутокефалија је била једноставно де јуре признање чињенице да је њена бивша Америчка епархија, основана 1794. године, у оно време, 1970. године, била зрела и независна Црква. Другим речима, Москва је на аутокефалију гледала као на унутрашњу ствар Руске Православне Цркве “, - сведочи митрополит Теодосије.

Односно, Москва је у складу са својим канонским правима, на својој територији, одлучила о питању своје Митрополије. Признајући јурисдикционо и територијално јединство нове аутокефалне Цркве, РПЦ се није мешала у послове других Цркава које делују у Америци, већ се само одрекла права на паралелну јурисдикцију. Осим незнатног броја парохија, које привремено остају у њеном саставу, без права на стварање епархије или повећање њиховог броја. Овај је изузетак био  приморан због њиховог неслагања да се придруже ПЦА.

Аутокефалију ПЦА признале су Грузијска, Бугарска, Пољска и Православна Црква Чешких земља и Словачке. На веб-локацији Румунске цркве, ПЦА  је наведена међу сестринским Црквама, без прецизирања њеног статуса. Ниједна од Православних Цркава не оспорава њену благодат (за разлику од „ПЦУ“), само неке од њих сматрају да је она дело РПЦ, док друге – да је аутокефална Црква. Главни мотив за њено непризнавање од стране неких Цркава је или притисак Цариграда, или ти страх од губитка својих епархија или парохија у Америци. Али истовремено су све Цркве налазе у евхаристијском заједништву са њом.

Један је од њезиних архитеката, протопрезвитер Иоанн Мејендорфф, писао:

„Пре аутокефалије, положај свих Цркава (у САД - уред.) било је неканонски, јер су свети канони формално одбацивали постојање неколико јурисдикција на једној територији. Данас су отворена врата за обнављање каноничности. Ако Васељенски Патријарх жели да преузме улогу која треба да му припада - да буде организатор, арбитар, центар Саборности, нека игра ову улогу, а не да се позива на права, која не постоји!“

Као што се види из чињеница, ПЦА је више пута пружала руку Цариграду и чак их савијала у молби за благослов. Али Фанар сваки пут није пружао своју руку у сусрет...

Историја показује да је било која аутокефалност коју је проглашавала РПЦ више пута постајала предмет непризнавања од Цариградске Патријаршије. И сваки пут због њених претензија на монопол у овом питању. То је био случај са аутокефалијом Грузијске Цркве (1943.), Пољске Цркве (1948.), Православне Цркве Чешких земаља и Словачке (1951.). Као резултат, сви ови проблеми су били решени у једном или другом облику. У случају Грузијске Цркве, Константинопољ је признао тек 1990., али правећи изглед да је овим признањем наводно доделио. У случају Пољске Цркве на Фанару су одлучили да не примећују покајање пољских архијереја у неканонској аутокефалији из 1924. године и примање нове аутокефалије од РПЦ 1948. године. Они то до данас не примећују. У случају ПЦЧЗС њену аутокефалију Фанар је признао 1998. године, „дајући је поново“ и значајно ограничавајући њена права (чак и више него Пољску Цркву 1924. године).

Као што видимо из историје, кад је имао вољу, Фанар налазио решења за признање аутокефалије уз очување свог лица. Али у случају ПЦА ово решење још увек није пронађено, упркос њене спремности на компромис. Штавише, дајући аутокефалност у различитим деловима света, Фанар дефинитивно не жели да учини то исто са својим парохијама у САД. На пример, у вези са Архиепископом Иаковом, поглаваром Грчке Архиепископије, они тврде да је његова оставка 1996. године била везана, између осталог, са сукобом између њега и Патријарха Варфоломеја око питања америчке аутокефалије. Након његове је оставке Архиепископија била подељена како би се смањили ризици од њеног окретања ка уједињењу са ПЦА. Још више њена су права била смањена 2020. год.

Дајући аутокефалију у различитим деловима света, Фанар дефинитивно не жели да учини то исто са својим парохијама у САД.

Право на додељивање аутокефалије

Да је питање „ко има право да додељује аутокефалију“ имало јасну дефиницију у канонском праву, не би изазвало толико недоумица и контроверзија. Али свети канони не регулишу ово питање. У Византијском царству у ІІІ-УІІІ веку ово питање није стајало хитно на дневном реду. Васељенски Сабори су га успешно решавали према потреби.

Несумњиво, у питањима која нису регулисана канонима, за Православне Цркве од пресудног је значења Предање Цркве - црквено искуство. И ту настају неслагања између Цариграда и других Цркава.

Фанариоти се позивају на праксу Васељенских Сабора. Али након последњег од ових Сабора они су сами доделили или признали девет (!) нових аутокефалних Цркава. И само је Патријараршки статус Руске Цркве био додељен Цариградским Сабором 1590. године уз учешће представника осталих источних Патријаршија. Односно, ова је одлука носила  ознаке Васеленске Саборности.

1850. године, томос аутокефалије за Грчку је Цркву, поред цариградских архијереја, потписао само Јерусалимски Патријарх. Односно, Васеленску Саборност више не примећујемо. У каснијим одлукама о аутокефалији за друге нове Цркаве исто тако нема ознака било чије одлуке, осим Цариградске Цркве. Тако теза о искључивом праву Васељенских Сабора да дају аутокефалију не потврђује се историјом и праксом саме Цариградске Цркве.

Фанариоти предлажу следећу тезу: све док нема Васељенских Сабора, њихова су права  пренесена на ЦП.

Зашто? Не видимо ни једну одлуку Васељенског Сабора са таквим садржајем.

Истовремено, Сабори су често пута расправљали о много мање значајним питањима па су доносили одлуке по њима. Зар, да је таква одлука донета, она не би нашла свој јасан израз у светим канонима?

Фанариоти изјављују: све док нема Васељенских Саборс, њихова су права пренесена на ЦП. Зашто? Не видимо ни једну одлуку Васељенског Сабора са таквим садржајем.

Али не примећујући ове глупости, Фанар тражи такво решење у врло напетој и слободној интерпретацији 3 правила ІІ Васељенског Сабора и 9, 17, 28 правила ІУ Васељенског Сабора. Горе смо већ анализирали ова правила и њихова тумачења. Они не дају ЦП чак ни да има право да буде врховни судија над Црквама, без њихове воље. И још више, они не дају право на „примат власти“, који фанариоти траже за себе. Да не причамо о праву да буду замена за Васељенске Саборе.

Али чак и да не оспоравамо привилегије Цариграда као судије, у овом случају не ради се о парници. Реч је о праву на додељивање аутокефалије.

На основу чега наводно постојеће правосудне привилегије ЦП лишавају остале Помесне Цркве права да дају аутокефалију својим деловима? Фанариоти се позивају на чињеницу да су све аутокефалије у историји биле додељене или Васељенским Саборима, или ти њиховом Патријаршијом. А ако је тако, онда само ЦП и има право на то. Али ово није тачно. Ни у премиси, ни у закључку. 

Да, заиста, Константинопољ је дао аутокефалност Руској Цркви (саборно), Грчкој Цркви (овог пута само уз учешће Јерусалимског Патријарха) па својом одлуком – Српској, Румунској, Албанској и Бугарској Црквама. Али све ове Цркве биле су у његовом канонском потчињењу и додељивање за сваку од њих аутокефалије од Мајке-Цркве било је апсолутно логично.

Али већ касније, у ХХ веку, јављају се контрадикције. Фанариоти тврде да су баш они дали и све остале аутокефалије: Пољску, Грузијску, Чехословачку ...

Као што нека деца, поред правих пријатеља, измишља за себе измишљене пријатеље, тако и ЦП постоји међу Црквама, од којих је неким заиста дао аутокефалију, док за неке је измислио да је дао. И ово се ради само да би се потврдило њихово монополно право  у овом питању. Пошто других разлога за то не постоји.

Не само чињеница да неке аутокефалије додељене без учешћа Цариграда, већ и чињеница да су оне биле признате од стране других Цркава сведоче о погрешности фанарских захтева за монопол у овом питању. Фанариоти праве грешку у својој почетној премиси: не само они су давали аутокефалију и пре ХХ века.

Да ли све Помесне Цркве могу да додељују аутокефалију?

Ако у сва горе споменута три примера ради се о спору између Цариграда и Москве, онда постоји још један пример који уништава фанарске претензије.

Да наведемо један цитат директно из томоса ЦП издатог Грузијској Цркви 1990. године:

«Одлуком Синода и обасјани Духом Светим, признајемо Свету Цркву Грузије као исту структуру и организацију, која је она била од памтивека, о чему сведочи Ваљсамон, кад пише:„ кажу да је током периода Његове Светости Патријарха Божанског града Велике Антиохије, господина Петра било је донето саборну одлуку о слободи и аутокефалији Цркве Иберије “(Γ.Α. Ραλλη, Μ. Ποτλη, συνταγμα των θειων και ιερων και ιερων. .Θ., 1852, τομ Β, σελ. 172) ». 

Реч је о Сабору Антиохијске Цркве, који је сазвао патријарх Петар ІІІ 1053. године, на коме је донета одлука о аутокефалији Грузијске Цркве, која је раније припадала Антиохијској Патријаршији.

Овај пример, који су признали Константинопољ и друге Цркве, речито сведочи о праву Помесних Цркава да самостално додељују аутокефалију, како без Васељенских Сабора, тако и без преношења ове улоге на Цариград, што оповргава тумачење ЦП. Тако изгледа истинско Предање Цркве.

Помесне Цркве имају право да самостално додељују аутокефалију, како без Васељенских Сабора, тако и без преношења ове улоге на Цариград.

Ако канони не дефинишу јасно процедуру за додељивање аутокефалије, онда сасвим јасно дефинишу право Сабора сваке Цркве да доносе одлуке у вези са њеном структуром. И они забрањују мешање у њене послове других Цркава, баш као што забрањују и њену активности на њиховој територији. О томе смо детаљно писали горе у одговарајућим поглављима.

Управо на светим канонима одговарајућег садржаја био је заснован одговор Патријарха Московског Алексија на претензије Цариградског Патријарха Афинагора у вези са давањем аутокефалије за ПЦА у Посланици од 16. марта 1970. године: „Према каноничком и црквеном закону, законита аутокефалија може да се добије само од законите власти. За Руску Православну Грко-Кафоличку Цркву Америке, како се назива Америчка Руска Митрополија, и за Православље у Америци у целини, таква је Руска Православна Црква. Нико не може да оспори чињеницу да је свака аутокефална Црква овлашћена да додели аутокефалију делу своје Цркве “.

Цариградски контрааргументи

Читава је аргументација фанариота против аутокефалије ПЦА изложена у писмима Патријарха Афинагора од 7. јануара 1970. године Патријарху Московском Алексију І па од 24. јуна 1970. године местобљуститељу ПатријараршијскогТрона Московском митрополиту Пимену. Будући да друго писмо укључује аргументацију првог, покушаћемо да га укратко размотримо:

Патријарх Афинагор у свом писму износи низ претензија према Руској Цркви, између осталог један део теза које сада воле да користе на Фанару у наше време и које је 2020. године активно користио архиепископ Хризостом. Укључујући тврдње о границама Пољске Цркве (претходно смо детаљно размотрили ово питање) и поводом додељивања аутокефалије за Православну Цркву Чешких земаља и Словачке. 

Међутим, у прилично обимном тексту Патријарх Афинагор признаје:

«„Конкретни канони који тачно карактеришу аутокефалију у црквеном закону не могу да се нађу“. После чега покушава да изгради логику на лажним порукама из историје Цркве, чију смо ишему испитали у претходном поглављу.

Кир Афинагор пише:

«Што се тиче њеног (РПЦ) наводног права, као и права било које друге аутокефалне Православне Цркве, да додељује статус аутокефалије за другу Цркву, такво право не одговара ни канонским захтевима, нити пракси, која постоји у Цркви».

Са овом изјавом слажемо се само делимично: не одговара ако говоримо о туђој територији или делу друге Цркве. Док ако се ради о делу наше сопствене Цркве, онда је он у потпуности доследан, што нам доказују и историја ЦП, и историја РПЦ, и историја добиања аутокефалије Грузијском Црквом од Антиохијске Цркве.

Даље, у тачци 5, следи веома важна изјава патријарха Афинагора: „Из самог значења саме аутокефалије као црквеног чина, из којег произлазе одређене промене у вези са црквеним границама и појавом нових јурисдикционих и административних овлашћења, која води према новом поретку у Православној Цркве у целини, може да  сеизведе  закључак да је додељивање аутокефалије право, које припада Цркви у целини и уопште не може да се сматра правом „сваке аутокефалне цркве“, као о томе се прича у писму патријарха блаженог сећања Алексија ».

Доделивање аутокефалије је право које припада Цркви у целини и уопште не може да се сматра правом „сваке аутокефалне цркве“.

патријарх Афинагор

Колико бих волео да се сложим са овим речима Његове Светости, колико мира би они донели Цркви Христовој! Поготово сада на украјинским земљама!

Али из неких разлога његови претходници на Цариградском трону нису користили ово правило, нити дајући аутокефалију деловима своје Цркве, нити цепајући делове од Руске Цркве. Слично томе, и наследници кир Афинагора, укључујући актуелног Патријарха Варфоломеја, занемарили су овом погледом. И у вези са решавањем проблема са ПЦЧЗС 1998. Године, и са  давањем аутокефалије украјинским расколницима 2019. године.

Даље, у параграфу 7 своје Посланице Патријарх Афинагор наводи занимљиву правилност: „Потребу за општом одлуком о аутокефалији потврђује историја, која показује да аутокефалне Цркве које нису добиле Васеленску потврду и уверење, попут Цркве Картагине, Цркве Медиолана (Милано), Цркве Лиона, цркве прве Јустинијане, Цркве Охрида, Цркве Трнова, Цркве Ипека и Иберије, као и неке друге у овој категорији, са временом су изгубили своју аутокефалност. С друге стране, оне Цркве које су имале васеленско признање своје аутокефалије, иако су прошле кроз многа искушења и готово да су стигле до распада, ипак су опстале као аутокефалне Цркве и добиле нови живот, као што су то учиниле Цркве Кипра, Јерусалима, Антиохије и Александрије. Исти је печат ваљаности од Васељенског Сабора потребан новим аутокефалним Црквама за коначно и континуирано аутокефално постојање због неповољних околности у којима се понекад могу да се нађу. Ту спадају Цркве којима је Свети Апостолски и Патријаршији Васељенски Трон дао печат аутокефалије уз одобрење других Православних Цркава “.Далее в пункте  №7 своего Послания Патриарх Афинагор приводит любопытную закономерность: «Необходимость общего решения об автокефалии подтверждается историей, которая показывает, что автокефальные Церкви, не получившие Вселенского подтверждения и заверения, такие как Церковь Карфагена, Церковь Медиоланы (Милана), Церковь Лиона, церковь первой Юстинианы, Церковь Охрида, Церковь Тырново, Церковь Ипека и Церковь Иверии, а также некоторые другие в этой категории, с течением времени утратили свою автокефалию. С другой стороны, те Церкви, которые имели вселенское признание своей автокефалии, хотя и прошли через многие испытания и почти дошли до распада, остались автокефальными Церквами и получили новую жизнь, как это сделали Церкви Кипра, Иерусалима, Антиохии и Александрии. Эта же печать обоснованности Вселенским Собором нужна и новым автокефальным Церквам для их окончательного и продолжающегося автокефального существования из-за неблагоприятных обстоятельств, в которых они могут иногда оказаться. К ним относятся Церкви, которым святой Апостольский и Патриарший Вселенский Престол дал печать автокефалии с одобрения других Православных Церквей».

Односно, све аутокефалије које Васељенски Сабор није одобрио, према мишљењу Патријарха Афинагора, су привремене. Да ли о томе унају у тзв. „новим Црквама“? Да ли је Патријарх Варфоломеј упозорио примаоце свог томоса о аутокефалији у тзв. „Православној цркви Украјине“ о његовој привременој природи? Како се овај став поклапа са читавом историјом ЦП током ХІХ-ХХІ века, када је Фанар издавао томосе о аутокефалији без икакве васеленске расправе о њима и њиховог признавања?

Све су аутокефалне цркве, које је поменуо Патријарх Афинагор, изгубиле своје аутокефалије управо због царске самовоље: биле су апсорбоване од Римске цркве која се прогласила „првом без премца“ или од Цариградске. Грузијска је Црква привремено губила своју аутокефалију одлуком руских царских власти, када су исте власти Руској Цркви одузеле могућност да изрази своје саборно мишљење по овом питању. Да ли је исправно после тога наводити сличне примере од стране Цариграда?

Поред тога,  Тирновска је Патријаршија била поново успостављена у облику Бугарске Цркве, а Црква Иверије је данас Грузијска Православна Црква.

Штавише, баш старе Цркве Јерусалима, Антиохије, Александрије, које су основали још Апостоли, нису добијале своје аутокефалије на Васељенским Саборима. Добили су њих пре доба Васељенских Сабора, што такође сведочи о томе да аутокефалија настаје одлуком самих Цркава унитар њихове територије. Само су Кипарска Црква ипа сама Цариградска Црква добиле аутокефалију у доба Васељенских Сабора, о чему је Патријарх Афинагор одлучио је радије да ћути.

А још важнија је сама чињеница постојања у историји Помесних Цркава које је споменуо Патријарх Афинагор, јер то јасно доказује да, иако су само две од ових Цркава преживеле до данас (изгубивши аутокефалност и обновивши је), али су оне постојале. И ова пракса је била општеприхваћена као што су они биле прихваћене свима. И своју су аутокефалност стекли никако не на онај начин, о којем, као о једино могућем, прича Патријарх Афинагор.

У тачкама №15-16, занемарујући стварне историјске околности, Патријарх Афинагор негира права Руске Цркве у Америци, тврдећи да је то произлази из чиљенице продаје Аљаске. Улогу РПЦ покушава да сведе баш на Аљаску, мада је, као што се сећамо, од 1872. године епархијски центар РПЦ у Америци био Сан-Франциско, а од 1905. године - Њујорк. Док је Цариград први пут прогласио своја права на америчке Грке 1908. године, грчка епархија тамо  почела да се ствара 1918. године, а на целу Америку ЦП је почео да полаже права 1923. године.

   Кир Афинагор исто тако изражава огорчење због кршења интереса других православних јурисдикција у САД од стране РПЦ, што ипак не спречава га да указује на „посебна права“ ЦП у неговању православне дијаспоре. Али ова „искључива права“ означавају уопште негирање права других Православних Цркава на парохије у дијаспори.

Историјску улогу РПЦ у Америци Афинагор своди само на неговање руске дијаспоре, што апсолутно није тачно. Па чак и да јесте, ионако не укида канонску забрану мешања Цркава. Међутим, подсетимо се да је у 90% парохија Северноамеричке митрополије средином ХХ века радни је језик био енглески, да они нису биле никако везане са Русијом па да представника руске дијаспоре у њима није било више од дијаспора других земаља.

Према Афинагору, питање православних јурисдикција у Америци требало је да буде решено на Свеправославном Сабору. Подсетимо се да је раније Патријарх Афинагор одбио да ово питање изнесе чак и на прелиминарну расправу на међуцрквеном састанку у Шамбези ...

У клаузули №19 Патријарх Афинагор чак позива Руску Цркву да поштује границе које „не могу да буду проширене даље од онога што јој је дато златним печатом Васељенског патријарха Јеремије ІІ 1591. године. Руска Православна Црква дугује своје независно постојање овом документу, као и новијем томосу из фебруара 1593. године, који је дао исти Васељенски Патријарх Јеремија ІІ. Овај нови томос обавештава Русе о одлукама у вези са недавно створеном Московском Патријаршијом, донесеним на Великом Цариградском Сабору, у којом су учествовали Патријарх Александријски Мелетије, који је такође представљао одсутног Антиохијског Патријарха Јоакима, као и Патријарх Јерусалимски Софроније, а исто тако и 76 других архијереја “. Односно, ако се са становишта кир Афинагора границе РПЦ не могу да буду проширене у односу на са 1593. годину, онда Централна Азија, Сибир и друге територије РПЦ уопште нису укључене у њу? 

Онда, полазећи од принципа историјске доследности, у питању дефинисања граница других Цркава требало би да се примењује исти принцип:

Полазећи од 28. правила ІУ Васељенског Сабора, треба одредити границе Цариградске Цркве - „Стога само митрополити регија, Понтијског, Асијског и Тракијског, а такође и епископи код туђинаца у горе наведеним крајевима, именују се од горе поменутог светог трона Свете Цариградске Цркве: сваки епископ горе поменутих  регија, заједно са епископима регије, треба да именују епархијске епископе, како је прописано Божанским правилима“, а никако правило „где год хоћу, јер сам ја врховни црквени суд “, које је на снази у ЦП током последњих 100 година.

Неће бити превише да се подсетимо на то да 2. правило ІІ Васељенског Сабора гласи:

«Регионални епископи да не шире своју власт на цркве изван свог подручја па да не мешају цркве: али, према правилима, александријски епископ да управља црквама само египатским...».

Као што видимо, никако није читава Африка била део Александријске Цркве, како ју је ревидирао Патријарх Мелетије, као што је горе описано.

Примењујући апсурдна правила и захтеве према другим Црквама, ЦП очигледно „заборавља“ да их примени према себи.

Резиме:

Као што видимо, до 1970. Северна Америка је била канонска територија Руске Православне Цркве током већ око 170 година. Напад је на ову територију РПЦ организовао тек 1918. године митрополит Мелетије, чиме је прекршио све прихваћене канонске норме. Претензије ЦП на ове територије немају нити канонску, нити историјску подлогу. Ове су претензије биле новост од стране Мелетија, који је постао Цариградски Патријарх, па пре тога нису налазиле разумевање ни у самој ЦП, док је сам Мелетије прекршио она права Цариграда, која је наметнуо, чим је постао Александријски Патријарх, а већина Помесних Цркава нису признавале и не признају ове претензије.

Друге су Православне Цркве почеле да стварају своје јурисдикције у САД и Канади већ након инвазије тамо Мелетија. Према њиховом настанку, као и према Грчкој Архиепископији, Северноамеричка је митрополија гајила однос, заснован на икономији, у духу љубави и добре воље, упркос канонском прекршају.

Фанар сам се повукао од одлучивања о судбини Северноамеричке митрополије и расправе о могућности америчке аутокефалије, упркос више апела к њему, плашећи се за судбину својих америчких парохија и прихода, који од њих прима. И наставља до дана данашњег да омета стварање јединствене Помесне цркве у САД и Канади, упркос чињеници да му је ПЦА нудила вођство у овом процесу.

Након анализе чињеница из црквене историје, православног Предања и светих канона, нисмо пронашли ни најмање стварне подлоге за претензије ЦП на првенство власти (а не само на првенство части) у Цркви, ако се не ради о секуларним правним нормама својственим искључиво Византији, а касније и Османском царству. Нисмо пронашли нити канонско, ни историјско образложење права ЦП да буде највиши црквени жалбени суд ако то не желе страна спора, да има монополно право да негује православну дијаспору, да има монополно право у додељивању аутокефалија. Штавише, пронашли смо много тога, што противречи и оповргава ове претензије.

Нисмо пронашли ниједан разлог, зашто би се питање аутокефалије ПЦА генерално разматрало у контексту тзв. „варварских земаља“.

Али смо нашли више примера коришћења ЦП, не само двоструких стандарда, већ и лицемерја у образложењу својих претензија. Уверили смо се да разјашњавање истине и исправних канонских одлука није био мотив деловања цариградских патријараха Мелетија, Афинагора, Варфоломеја па да читава њихова аргументација, нажалост, селективно изабрана са само једном сврхом - да оправдају своје имперске амбиције и самовољу.

Аутор захваљује на помоћи у проналажењу извора професору А.Л.Дворкину, ђаку протопрезвитера Иоанна Мејендорфа, једног од главних оснивача аутокефалије ПЦА, а исто тако за помоћ у припреми публикације ауторе телеграмског канала «Лабарум. Сим победиши» 

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.

Испитивање

Хоћете ли да се вакцинишете против COVID?
Хоћу, ово је једини начин да се осигура безбедност у храмовима
10%
хоћу, када се појави вакцина у коју ћу имати поверења
30%
нећу, ја сам иначе противник вакцинације
30%
нећу, плашим се чипизације под изговором вакцине
30%
Укупно је гласало: 10

Архива

Система Orphus