Без православних, али са католицима: каквом јединству тежи Фанар?

Фанар и Ватикан иду ка евхаристијском јединству? Фотографија: УПН

Готово ниједна Православна Црква није присуствовала фанарском празнику. Није било ни представника ПЦУ. Али делегација РКЦ је била присутна. Шта ово значи?

Цариградска патријаршија је 30. новембра 2020. године славила свој главни празник – апостола Андреја Првозваног. Прославе су се традиционално одржавале у Фанару.

Саму службу служио је патријарх Вартоломеј, уз саслуживање два фанарска архијереја – митрополита Иконијског Теолипта и митрополита Селевријског Максима.

Према прес-релизу Константинопољске патријаршије, богослужењу је присуствовало неколико архијереја:  митрополит деркијски Апостол, митрополит филаделфијски Мелитон, митрополит мириофитски Иринеј, митрополит Хризостом Мирликијски, митрополит галипољски Стефан, митрополит Кидонијски Атинагора, викарни епископ патријарха Адриан Галикарнаски, викарни епископ патријарха Вениамин Траљски, викарни епископ дафнусијски Смарагд.

Сви ови епископи припадају Фанару. Претежна већина њих су – или титуларни (попут Теолипта, Мелитона, Хризостома и Стефана) или викарни, заменици  (Адриан, Вениамин, Смарагд). Овде треба напоменути да је титуларни епископ – онај који носи историјску титулу непостојећег града или града који се налази на неправославној територији,  приступ којој је немогући за  православног епископа.

Дакле, од присутних архијереја на празнику цариградского патријарха, владајућим епископима могу се назвати само Силивријски Максим, деркски Апостол и Кидонијски Атинагора. Од њих само митрополит Апостол има 5 православних општина у епархији. Сви остали горе наведени хијерарси готово да немају ни цркве које функционишу, ни реалне парохије.

Иза већине архијереја Цариградске патријаршије нема реалне количине општина. Многи његови епископи, у најбољем случају, представљају неколико десетина парохијана. Они не могу, ни у дословном, ни у пренесеном смислу речи, да диктирају своју вољу православном свету.

Толико детаљан опис епископа присутних на главном празнику Фанара потребан нам је да бисмо разумели – иза хијерараха Цариградског патријархата нема  реалне количине општина. Сви ови епископи у најбољем случају представљају неколико десетина парохијана. Они не могу, ни у дословном, ни у пренесеном смислу речи, да диктирају своју вољу православном свету или да решавају питања од велике веронаучне и канонске важности.

Поред тога, на празнику у част апостола Андреја 2020. године, за разлику од претходних година, није био присутан ниједан Поглавар Помесних Православних Цркава. Изузевши архијепископа Анфидонског Нектарија (Јерусалимска Црква), није било чак ни представника Помесних Цркава.

Наравно, таква оскудица братског општења могла би се приписати пандемији. Рецимо, „желели су да дођу, али нису могли“. Да није једног „али“ – упркос пандемији, на празник су успели да дођу представници аутономне Финске Цркве и прилично велика делегација Римокатоличке цркве.

Фанар и Ватикан: кретање ка једном циљу

Присуство Финаца да се објаснити. Прво, они су у целини и потпуно зависни од Фанара. Друго, Финска црква сада има озбиљних унутрашњих проблема и њеном руководству је преко потребна демонстрација лојалности Фанару.

Али присуство католика на служби објашњава се потпуно другачијим мотивима. Последњих неколико година, Фанар се брзо креће ка јединству са Римом. То се изражава не само у размени поклона и делегација, већ и преко конкретних изјава, чији се смисао своди на неизбежно и непосредно евхаристијско јединство између ових структура.

Тако је у писму упућеном патријарху Вартоломеју папа римски  Фрања  издвојио да су „односи између Католичке цркве и Васељенске патријаршије значајно поправили током протеклог века“. Нагласио је да „настављамо да тежимо циљу обнављања потпуног општења што се испољава преко учешћа у једној евхаристичкој трпези“ и „иако препреке остају, уверен сам да ћемо заједничким следовањем у међусобној љубави и настављајући теолошки дијалог постићи тај циљ“.

Ми настављамо да тежимо циљу обнављања потпуног општења што се испољава преко учешћа у једној евхаристичкој трпези“ и „иако препреке остају, уверен сам да ћемо заједничким следовањем у међусобној љубави и настављајући теолошки дијалог постићи тај циљ“.

Папа Римски Фрања

Ову изјаву је у потпуности подржао патријарх Вартоломеј у свом одговору. Штавише, он је означио пут којим ће, очигледно, бити постигнут овај циљ: „Ми прекорачујемо оквире богословског минимализма и екуменског утопизма, показујући реализам и веру у промисао Божју“.

Није тешко погодити шта је имао у виду глава Фанара дајући такву изјаву. Мало раније је у свом обраћању Папи Римском преко кардинала Курта Коха рекао да је у богословском дијалогу са католицима има „потешкоћа које се јављају с времена на време“.

Те „потешкоће“, према патријарху Вартоломеју, повезане су „са сложеношћу питања о којима се расправља, а која су окупирала и делила и Цркву и теологију током више векова“. Да подсетимо  да међу тим „питањима о којима се расправља“ има таквих као што су римокатоличка догма о филиоквеу, догма о „Безгрешном зачећу Девице Марије“, о „непогрешивости папе римског екс-катедра“. Било какав теолошки дијалог са католицима је немогућ без решавања ових питања. И управо су они одвојили РКЦ од православља. Међутим, Фанар је, по свему судећи, већ дошао до закључка да су ова питања укључена у подручје такозваног „теолошког минимализма“ и да немају битан значај.

Нешто слично је већ звучало из устију Настојатеља Фанара. И, мада су ове речи изговорене пре 100 година, баш на њих је  као на образложење свог става папа Франциск подсетио патријарха Вартоломеја, као и на пример решавања „теолошких разлика“:

„Жеља за још већом блискошћу и узајамним разумевањем међу хришћанима показала се у Константинопољској  патријаршији раније него што су Католичка црква и друге цркве успоставиле дијалог. То се јасно види у енциклици Светог Синода Васељенске патријаршије, упућеној црквама широм света пре тачно сто година. Заиста, његове речи и данас остају релевантне: „Када је неколико Цркава надахнуто љубављу и ставе је изнад свега у својим пресудама о другима и у међусобном односу, моћи ће, уместо да повећавају и проширују постојеће разлике, да их смање“.

Баш тако – несугласице, укључујући и теолошке, смањују се не њиховим решавањем, већ уклањањем уз помоћ „љубави“, која је „изнад свега осталог“.

„Ми прекорачујемо оквире богословског минимализма и екуменског утопизма, показујући реализам и веру у промисао Божију“.

Патријарх Вартоломеј папи Фрању

С друге стране, у свом говору патријарх Вартоломеј је одбацио „екуменски утопизам“. Шта је то? Вероватно, тежња ка јединству преко теолошког дијалога, учешће у конференцијама, састанцима итд. Уместо овог „утопијског“ пута, глава Фанара предлаже да се покаже „реализам“. Да ли то значи потребу за започињањем заједничке евхаристијске службе са католицима? Судећи по изјавама последњих година, како из Фанара, тако и из Ватикана, све иде ка томе.

Објашњавајући свој став непосредно након позива на „реализам“, патријарх Вартоломеј је изјавио да је према „Светом и Великом Сабору Православне Цркве (Критски сабор 2016. – Ур.) заједнички циљ богословских дијалога је коначни повратак истинске вере и љубави према јединству“, при томе је „сврха свих дијалога је једна те иста“.

Међутим, судећи по броју хијерараха других Помесних Цркава присутних на главном празнику Фанара, овај „циљ“ не наилази на  подршку у светском Православљу. Барем засада.

Где је ПЦУ?

Занимљиво је да ове године ниједан од представника ПЦУ није био присутан на празнику у част апостола Андреја Првозваног. Њихово одсуство немогуће је објаснити пандемијом. Прво, зато што је у Фанар дошла делегација из Украјине на челу са Денисом Шмигаљом, а друго, пре пар недеља, „хијерарси“ и „свештеници“ ПЦУ, на челу са Драбинком, учествовали су у хиротонији егзарха за Украјину Михаила Анишченка.

Одсуство домаћих расколника изгледа још чудније када се узме у обзир да је током литургије 30. новембра Шмигаљ на украјинском прочитао „Симбол вере“ и „Оче наш“. Поред тога, фанариоти су изговорили неколико усклика на црквенословенском језику (очигледно, немајући при руци књиге за службу на украјинском језику, што указује на њихову „забринутост“ као „мајке цркве“ за Украјину).

Шмигаљева верска припадност није позната. Али зато је позната верска оријентација - према УГКЦ и ПЦУ. Онда зашто нико од представника новостворене организације није  га пратио на Фанар? Штавише, прошле године, током истог празника у фанариотској литургији учествовао је Евстратиј Зорја и био је присутан Михаил Зинкевич.

Колико се нама чини, постоје најмање два разлога за овакво стање.

Први од њих је да заједничко служење искључиво са украјинским расколницима и својима  титуларним епископима приликом главног празника Цариградске патријаршије прејасно би указало на положај у којем се данас нашао патријарх Вартоломеј због Томоса. Другим речима, да су представници ПЦУ ипак дошли, глава Фанара би морао да служи са њима и само са њима. Односно, слика би била непривлачна - православних хришћана нема, али има расколника из ПЦУ и католика. Није желео да се нађе у таквој ситуацији, па је одлучио да се снађе без својих „чеда“, заменивши њихово одсуство са неколико усклика на црквенословенском и читајући молитву „Оче наш“ на украјинском.

Као друго, да се сетимо непријатне ситуације која је настала прошле године на дан небеског заштитника патријарха Вартоломеја. Тада је настојатељ Грчке православне цркве надбискуп Јероним дошао да честита поглавару Фанара. Међутим, неочекивано за све, на вечерњој служби се појавио  Епифаније Думенко. Као резултат, надбискуп Јероним је журно напустио Истанбул, а ујутру, на литургији, није служио ниједан од архијереја, укључујући и самог патријарха Вартоломеја. Његов став је јасан - или служимо са Думенком, или уопште не служимо. Архијереји су изабрали ово друго. Највероватније су, да избегну такве ситуације, Помесне цркве одлучиле да не шаљу своје представнике у Истанбул.

Осим тога, да не заборавимо да су тога дана на Фанару били представници Аутономне цркве Финске. Дакле,  ако би осим њих тамо били присутни  и украјински расколници, онда би ово могло да послужи као још једна потврда чињенице да је ПЦУ у потпуности зависи од Истанбула.

Закључци

Као резултат, видимо да патријарх Вартоломеј, чак и на главни празник Цариградске патријаршије служи са два (у ствари викарна) епископа. Видимо да му не само да ниједан Поглавар није дошао за празник, а  није било ни Поглавара Помесних Цркава ( изузевши Јерусалимску патријаршију, и то само из разлога да је архиепископ Нектарије – представник братства Светог гроба у Истанбулу).

До тога је довела папистичка политика Фанара последњих година. Утврђујући своје „привилегије“, патријарх Вартоломеј не узима у обзир мишљење других Настојатеља. За њега је поимање свеправославног јединства замишља се искључиво у оквиру потчињавања свих Цркава „првом престолу“ (како називају Фанар сами фанариоти). То није јединство вере засновано на Предању Цркве и није јединство узајамног поштовања засновано на црквеним канонима, већ „јединство“ потчињености. По слици и прилици Ватикана.

За Фанар поимање свеправославног јединства замишља се искључиво у оквиру потчињавања свих Цркава „првом престолу“ (како зову Фанар сами фанариоти). То није јединство вере засновано на Предању Цркве и није јединство узајамног поштовања засновано на црквеним канонима, већ „јединство“ потчињености. По слици и прилици Ватикана.

С друге стране, потврђујући своје амбиције међу Православним Црквама и дословно их приморавајући да доносе одлуке које су у супротности са учењем Цркве и хијерархијске савести, патријарх Вартоломеј тежи јединству са католицима. У овом случају, како кажу и он и папа Фрања, разумевање јединства заснива се на „љубави“, која подразумева уклањање свих „препрека“ (у првом реду теолошких) за остварење једног циља - служења евхаристије са папом.

Једноставно нема никога ко би спречио патријарха Вартоломеја да брзо падне у понор отпадништва и заједнице са католицима и расколницима. Јер, према “Посланици Источних Патријараха“, „чувар побожности (вере) у нашој земљи је само тело Цркве, тј. сам народ који увек жели да сачува веру своју непромењену и у складу са вером отаца његових “. Али, као што смо видели горе, фанарити немају своје стадо и они су глуви и равнодушни према стаду других Цркава, водећи се у овом случају речима фарисеја, који су тврдили да је „народ неук у закону“ (Ин. 7:49).

Ни украјински расколници нису против јединства са католицима. Они се више не устручавају да „служе“ заједничке задушнице и молитве, а такође дају изјаве о „јединственој Кијевској цркви“ са заједничким (за УГКЦ и ПЦУ) „патријархом“ на челу. Стога су им Фанарова стремљења блиска и разумљива.

Међутим, на крају, због сопствене гордости и надмености, због теолошког и духовног слепила, Фанар ће морати само да „литургише“ са расколницима и католицима. Зато што, у случају заједничке евхаристије  Фанара и РКЦ, православни епископи неће служити с њим - канони Цркве неће дозволити.

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.

Испитивање

Хоћете ли да се вакцинишете против COVID?
Хоћу, ово је једини начин да се осигура безбедност у храмовима
0%
хоћу, када се појави вакцина у коју ћу имати поверења
0%
нећу, ја сам иначе противник вакцинације
0%
нећу, плашим се чипизације под изговором вакцине
0%
Укупно је гласало: 0

Архива

Система Orphus