Да ли је могуће постићи јединство са јеретицима и отпадницима?

Немогуће је постићи помирење са неправославнима и онима који су се отцепили од Цркве без њиховог покајања. Фотографија: УПН

Немогуће је постићи помирење са неправославнима и онима који су се отцепили од Цркве без њиховог покајања и у исто време  сачувати нетакнуто учење Цркве.

Кроз читаву историју хришћанства, Православну цркву су више пута потресале разне јереси и расколи који су се појавили већ у време апостола. Током периода Васељенских сабора Црква нам је показала много вредних радника на пољу Христовом, који су својом чврстом вером и светошћу живота сведочили истину. Сви су они Цркву посматрали као средиште светости и вечног живота, где хришћани, према апостолу Павлу, чине Тело Христово (1. Кор. 12, 12-14, 27). Сваки уд овог Тела деловањем Светог Духа у живој је вези са Христом – Главом овог Тела (Кол. 1:18).

Треба напоменути да општење с Богом, бивање у јединству с Њим подразумевало је исправну веру и побожни живот. Још је  свети Иринеј Лионски наглашавао да „закон молитве јесте закон вере“. Другим речима, искуство исправне молитве не може бити без исправне вере и обрнуто.

Свети Оци су тврдили да је истинско богословље увек директно повезано са моралним животом и исправном молитвом. Тако, према речима светог Нила Синајског, „Ако си богослов, молићеш се истински; и ако се истински молиш, онда си богослов“. Односно, молитва која отвара општење са Богом је истинско богословље, будући да богословље није интелектуална делатност, није тражење „нових путева“, већ, пре свега, исправна молитвена пракса општења с Богом, која произилази из хришћанске аскезе и догматске чистоте. Први истакнути богослови Цркве били су скромни рибари, порезници и људи који су правили шаторе... 

Богословље – није интелектуална делатност, већ молитвена пракса општења с Богом. Први истакнути богослови Цркве били су скромни рибари, порезници и људи који су правили шаторе.

На жалост, такво поимање богословља у савременом свету добије све мање присталица. Богословље се данас доживљава одвојено од личне аскезе, светоотачког животног искуства и позиционира се као научна дисциплина. Штавише, последњих година све чешће се сусрећемо са феноменом „световног богословља“, а са њим сусрећемо и „богослове“ који не верују у Бога.

Такво искривљено богословље доводи до искривљеног разумевања темељних основа хришћанства, које се пре свега испољава у еклисиологији (учењу о Цркви), када се Црква посматра не као Тело Христово, већ као нека врста удружења оних људи који верују у Христа, или конфедерација „постхришћанских“ заједница. На основу лажних веропоучних и канонских претпоставки, творци „нове еклисиологије“, ако су из православне средине, стварају унутрашње проблеме Цркви Христовој и њеном јединству. С друге стране, ако ови лажни богословски ставови потичу од оних који су изван Цркве, онда они стварају препреке повратку изгубљених у Цркву. И то добро илуструје савремени екуменски покрет.

О екуменизму

Екуменизам се није појавио данас. Прве манифестације екуменског покрета могу се приписати готово првим вековима хришћанства, када су цареви и хијерарси Цркве тражили начине да се уједине са онима који су се отцепили од Цркве, полазећи не толико од учења и Предања Цркве, колико од политичких интереса или личних преференција. Додуше, у давна времена није било систематског екуменског учења. Али, на жалост, главна поента бројних унија и договора са јеретицима, по правилу, био је захтев за православне хришћане  да пристану на неки неприхватљиви веропоучни компромис.

Покушаји удруживања са отцепљеним од Цркве ван оквира светоотачког поимања јединства више пута су доводили до одрицања од одређених веропоучних истина Православља или прећуткивања истих у име грађанске слоге и црквеног мира.

Например, 648. године император Константин II, за време спорова око две воље у Христу, издао је документ под називом „Типос“, односно "образац“ хришћанске вере. У овом документу, сачињеном по савету цариградског патријарха Павла II, било је забрањено говорити и о једној и о две воље у Христу. Природно, православни хришћани су у типосу видели покровитељство јереси монотелизма (монотелити су учили о једној вољи у Христу), с једне стране, ова јерес није осуђивана, а с друге, забрањено је учити о две воље у Исусу Христу. Сви они који се нису сложили са документом били су изложени жестоким гоњењима и протеривањима. Управо због одбијања да признају „Типос“ од цара Константина II страдали су свети папа Мартин, велечасни монах Максим Исповедник и многи православци.

Свеци наше Цркве на прво место су радије ставили стајање у Истини, чак и за рачун сопственог живота, јер су разумели да компромис са лажи, која се састоји у јереси, довео би до губитка благодати и до духовне смрти. И ако је раније такав компромис бивао наметнут споља, најчешће од стране државне власти, данас посматрамо такве екуменске процесе у оквиру Свете Цркве или у другим конфесијама, које су покренули јерарси и богослови који своје мисионарске активности заснивају на богословским аргументима страним Предању Цркве и учењу светих отаца...

Очигледно, ово је створило одређене услове за савремену кризу Православља, која се проистиче, пре свега, из неразумевања природе Цркве Христове и увођења у Цркву световних инструмената за решавање проблема јединства. У овом случају, предност се даје спољном јединству, које обезбеђују људски напори, док је унутрашње јединство - јесте резултат Божанског деловања и пребивања у благодати, која даје виталност овом јединству.

Може ли Црква да примени икономију за оне који нису ни намеравали да се покају?

Најзанимљивије је да присталице такве „нове еклисиологије“ покушавају да објасне логику свог расуђивања и деловања појмом икономије, односно снисхођења. У том смислу, у име икономије оправдава се  кршење канона Цркве, који изражавају Њено учење са циљем да остваре неко химерично јединство. 

Међутим, присталице овог става из неког разлога не желе да виде да Црква примењује икономију само за покајаног грешника, али не и за непокајаног отпадника.

Црква примењује икономију само за  грешника који се каје, али не и за непокајаног отпадника.

Тако у 74 канону  светитеља Василија Великог читамо: „Ако ли, дакле, сваки од палих у напред споменуте грехе, буде ревностан и исповеда се, онај коме је од Божијег човекољубља поверено да дреши и везује, ако буде човекољубивији, видећи величину исповедања грешника, и скрати време епитимија, неће бити достојан осуде, јер нам историја у (Светом) Писму показује да они који се са већим болом исповедају, брзо достижу Божије човекољубље“.

5. правило Григорија Ниског: „…ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скративши их може се (дотични) довести да се поврати Цркви и да се причести Доброга (Евхаристијом)“. Као што видимо, Црква одређује да се принцип икономије може да примени само за хришћанина који се искрено каје за своје грехе, показује својим животом да се исправља и да је достојан  да добије опроштај Цркве. Снисхођење, или принцип икономије, могуће је у односу и на расколнике и на јеретике који су примљени у Цркву преко разних чинова (постоје три чина примања оних који су се отцепили од Цркве преко  Крштења, Миропомазања и Покајања). Међутим, сваки чин пријема у Цркву претпоставља одрицање од заблуда и покајање. У неким случајевима, примајући јеретике или расколнике без поновног крштења и Миропомазања, Света црква врши икономију, али само захваљујући покајању, које постаје проводник благодати Свете Цркве за оне који су пали и изгубили се.

Према томе, примена принципа икономије за оправдање кршења црквених правила не издржи ни најмању критику. Икономија је искључиво унутарцрквени принцип, чак би се могло рећи и инструмент за примену црквених правила. Замењивање правила икономијом значи замену суштине ствари, а у овом случају можемо рећи више – то значи уношење забуне и поделе у Цркву.

Икономија је искључиво унутарцрквени принцип, инструмент за примену црквених правила. Замена правила икономијом значи замену суштине ствари, а у овом случају можемо рећи више - то значи уношење забуне и поделе у Цркву.

У настојању да се  достигне јединство са представницима других хришћанских конфесија, савремени екуменисти још често спекулишу појмом  хришћанске љубави. Они се покушавају сакрити иза љубави како би промовисали модернистичке теорије које разарају унутрашње јединство Православља.

Међутим, љубав према ближњем не подразумева љубав према греху и заблудама ближњег. Господ је осуђивао грех и није га толерисао. Штавише, јеванђелско поимање љубави према ближњем претпоставља коришћење свих расположивих средстава за његово исправљање – то је и опомена, и осуђивање, и позив за покајање. Апостол Павле у 2. посланици Тимотеју пише: „Проповедај реч, настој и у време,  и у невреме, покарај, запрети, утеши са сваком стрпљивошћу и поуком“ (2. Тим. 4, 2). Светитељ Василије Велики, објашњавајући овај одломак из посланице Апостола Павла, каже да било који укор осетно увреди оног који се покара, веома га мучи, показујући срамоту греха, и преко  овог је врло корисно за оне који не осећају сопствене падове, јер  то њих доводи у свест и истинско покајање. 

У исто време, Свето Писмо каже да се истина не може да занемари чак ни због љубави: „Јеретик се, након прве и друге опомене, окрени“ (Тит 3:10). У другом месту апостол и јеванђелист Иоан Богослов пише да свако ко преступи Христово учење и не пребива у њему, нема Бога; ко остаје у учењу Христовом, има и Оца и Сина. Ко год дође к вама и не донесе ово учење, не узимајте га у своју кућу и не поздрављајте га. Јер ко га поздравља, учествује у његовим злим делима (2. Ин. 1:10). Дакле, правилно учење о Христу је неопходан услов за религиозну комуникацију са другом особом.

Са друге стране, светитељ Теофан Затворник пише да “изобличење иде и према томе ко скрене у неслагање (догматично – М.Т.) и према оном ко крши заповести. Обличење има за сврху откривање за једног погрешност мишљења, а за другог погрешност понашања; и  једног и другог довести до тога да постану свесни кривице и побудити у њима жељу за исправком. Оно захтева снажно срце да се не бисте постидели лица “.

Из ових речи видимо да је истински циљ хришћанског поимања љубави према ближњем – исправљање греха, – било моралног, било веронаучног. Зато Црква  има право да искористи казну. Али, још једном да нагласимо, чини то из љубави, са једином сврхом - да исправи грешника.

Другим речима, љубав – није инфантилизам, није равнодушност, већ управо супротно – живо учешће у човековом животу, жеља за свим врстама блага за њега, а пре свега - исправљањем за постизање јединства са Богом и спасење душе. Без правог именовања ствари не може се помоћи.

У том смислу, одсуство позива за покајање јеретицима и расколницима, као и одсуство указивања на њихове заблуде у жељи да се са њима постигне јединство само на основу лажних принципа хуманизма, нема никакве везе са хришћанским поимањем љубави. Љубав не подразумева попустљивост и занемаривање живота у вери и у Духу Светом. Љубав према Богу и ближњем заснива се на Истини и без тога не  постоји.

Хуманизам, заснован на искључиво људском разумевању вредности, показује потпуно занемаривање Божанског Откровења. Да се претпоставити да је увођење у Цркву хуманистичких идеја озбиљно утицало на настанак модерне Свеправославне кризе која нуди лажни пут ка јединству и показује одсуство истинске љубави и слоге у унутрашњем животу Цркве. Јер заменом Божанске мудрости људским знањем које утврђује људску гордост и охолост, јединство се не може постићи. Јединство се може остварити само прихватањем Божанских одредби и помоћи одозго.

Немогуће је постићи помирење са неправославнима и отцепљеним од Цркве без њиховог покајања и истовремено сачувати нетакнуто Црквено учење.

Немогуће је постићи помирење са неправославнима и отцепљеним од Цркве без њиховог покајања и истовремено сачувати нетакнуто Црквено учење.

У покушајима да се уједини са отцепљенима примењујући људске инструменте, може да се појави илузија да се у овом случају не треба бринути о унутрашњем јединству, јер је оно непоколебљиво. Али ово је огромна заблуда, што и показују историја и недавни догађаји везани с Критским сабором, давањем аутокефалије ПЦУ од стране Цариградске патријаршије, исто као и неканонско признавање ове аутокефалије од стране појединих Поглавара Помесних Цркава.

Јединство је пре свега - јединство у Христу и са целом Црквом, а не са неким њеним изабраним делом. Оно је засновано не на лажним богословским, хуманистичким, националним погледима и личним преференцијама, већ само на Христу. А напори у процесу уједињења треба да буду усмерени не на постизање превласти некога над неким, не на стицање власти у Цркви, већ на постизање јединства у Христу, што претпоставља пребивање у Истини и Љубави. Сви остали путеви су деструктивни.

У том смислу, ослањање на Јеванђеље, канонска правила и светоотачко искуство духовног живота треба да постану основа нашег јединства, а без тога се то не може постићи. У супротном случају догоди се самообмана, када ће се хришћанину учинити да он сопственим или колективним изумом чини нешто важније од онога што би требало да ради по упутству Цркве. Ово је лажни пут који нуди непријатељ људске расе – ово је пут који води даље од Бога. Дакле  црквено јединство се може остварити у Христу, преко Христа у Његовој Божанској Истини, а пут до њега иде преко вере светих отаца и покајничког подвига, који изроде слогу и љубав.

Извор

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.
Система Orphus