Нацистичке ајнзацгрупе: да ли би нормални људи могли масовно убијати децу?

Особа која заборави на своје главно предодређење - да служи Богу, може постати чудовиште и то ни не примети. Фото: УПН

Једна је  од највећих загонетки нацизма - како су ментално здрави, културни људи могли да мирно, предузимљиво убијају цивиле, чак и децу. Како је то било могуће?

Дошао је мај, ближи се празник Велике Победе. Чини се да је већ одавно све познато о ономе што се догодило пре више од 70 година. О овом времену су написане многе књиге, историјске студије, мемоари, као да су на сва питања одавно одговорено. Али ипак…

У парку, смештеном недалеко од метроа „Дорогожичи“, налази се мали споменик посвећен деци која су стрељана у Бабином Јару. Споменик је створен у облику једноставних дечијих играчака:  на ниском постаменту смештене су две лутке и клаун, који је немоћно погнуо главу. Играчке које су од једног  тренутка више не требају. Јер нема ко да се игра са њима. Од ове мисли постаје језиво.

И опет се поставља питање на које је тешко наћи одговор - како је постало могуће да  јаки, млади мушкарци  масовно убијају беспомоћне људе? Убијају малу децу?

Споменик погинулој деци у Бабином Јару.

Може се, наравно, рећи - то је рат. Током рата не само то може да се деси. Па ипак, овде имамо врло посебан случај. Да ли је нама познато више ратова, током којих су за намерно и методично истребљење искључиво цивила  формиране посебне борбене јединице? Тако нешто се није никад догодило пре Другог светског рата. Па ето почетком ХХ века, у једној од земаља просвећене Европе, која је дала дала свету огроман број генија на пољу науке, уметности, филозофије, одједном се јавља потреба за формирањем управо таквих борбених јединица. Не војних  јединица које воде борбу против наоружаног непријатеља, већ батаљона свесних џелата. Те су јединице добиле назив „ајнзацгрупе“.

Ајнзацгрупе нису учествовале у  ратним операцијама, током офанзиве следиле су регуларне трупе и методично убијале „погрешно“ локално становништво. Задатак им је био да пронађу и униште Јевреје, Цигане, партизане, комунисте. Једном речју, ајнзацзгрупе су остављали само оне кога су могли да толеришу  поред себе „истински Аријевци“ који су требали да населе ове територије. 

Укупно је на служби у ајнзацгрупама било око 3.000 људи. Касније су  ајнзацгрупе  биле појачане јединицама саучесника из локалног становништва, такозваним  „шуцманшафтима“. Например, чувени Роман Шухевич био је заменик команданта једне од јединица шуцманшафта (201. батаљон безбедности) која је деловала на подручју савремене Украјине. Шуцманшафт-јединице су биле  у потпуности састављени од добровољаца.

Посао ајнзацгрупе. Фото: снимак из филма „Мозак Гимлера се зове Гајдрих“

Тачан број жртава ајнзацгрупа још увек није познат. Само на територији СССР-а четири су оперативне групе уништиле  око 750 000 људи. Све скупа, ове су јединице, према проценама шефа одељења гестапо по питањима Јевреја А. Ајхмана, убиле близу 2 милиона људи. Пошто је огромна већина мушкараца била на фронту, лако је погодити да су ови милиони мучених, стрељаних, обешених -  искључиво деца, жене и старци. Само  је белоруских села било уништено 628. Она су  била спаљена заједно са свим становницима.

«Мој разум није могао да прихвати оно што су виделе очи. Завирио сам у пакао»

Ко зна, можда до сада нико не би могао ни да замисли монструозне размере злочина које су починиле ајнзацгрупе, да није било напора и истрајности младог америчког тужиоца Бењамина Ференца, једног од главних тужилаца Међународног војног суда у Нирнбергу. Припремајући материјале за предстојеће суђење, случајно је налетео на тајне извештаје гестапо. Проучивши њих, дуго није могао да дође к себи: „Мој разум није могао да прихвати оно што су виделе очи. Завирио сам у пакао “.

1947. године, након завршетка главног суда у Нирнбергу, Б. Ференц је покренуо посебне судске поступке, везане за активности ајнзацгрупа. Суђење се започело 29. септембра 1947. године, тачно 6 година након стрељања у Бабином Јару, највеће казнене акције током читаве историје рата. Према извештајима „ајнзацгрупе С“, тамо је за 2 дана уништена 33.771 особа, не рачунајући децу до 3 године.

Бењамин Ференц наступа на Нирнберском суду.  Фото: icrc.org

Бивши официри ајнзацгрупа, били су тужени због:

  • злочина против човечности;
  • прогона и убиства људи из политичких, етничких, верских и других разлога;
  • геноцида над становништвом окупираних територија; ратних злочина;
  • убијања цивила и уништавања насеља, културних објеката;
  • непоштовања међународних споразума о ратним заробљеницима;
  • учешћа у злочиначким организацијама (СС, СД).

Ови судски претреси су названи малим Нирнбершким судским истрагама и трајали од 1946. до 1949. године. Главно питање које је покренуто на овим рочиштима - како се могло догодити да културни млади људи, васпитани на Закону Божјем постану чланови казнених одреда?

Судија Масмано је био збуњен: „Војник који иде у рат зна да ће бити приморан да убија. Али је пред њим наоружани непријатељ. Ви сте ипак требали да убијате беспомоћне људе. Зар питање моралне оцене такве наредбе није вам падало на памет? Да ли се ово усклађује с концептима хуманости, савести, праведности?"

Нико од оптужених није одговорио на ово питање. Сви су као један  изговарали  шаблонску реченицу да нису смели да доводе у питање наредбу.

Према извештајима „ајнзацгрупе С“, тамо је за 2 дана уништена 33.771 особа, не рачунајући децу до 3 године .

Може се, наравно,замерити да је било такво време - рат, а по законима ратног времена, одбијање извршења наредбе обично је кажњено стрељањем. Тужилац Б. Ференц је са великом пажњом проучио овај део питања па је открио да се ни једном од официра, чланова ајнзацгрупа, није претила нити смрт, нити затвор чак и у случају кад би одбио да ради тај посао.

Најгрознија је казна било пребацивање у друге трупе. Понекад је то претило премештањем на Источни фронт. Само то! Дакле, нико од њих није угрожавао свој живот у случају одбијања. Међутим, током читавог периода постојања таквих казнених јединица, ниједан официр, ниједан војник није тражио премештање. Ову је чињеницу такође темељито проучио тужилац Б.Ференц.

Чланови ајнзацгрупа - ко су они? 

Прво што падне на памет, то је да су ове јединице биле формиране искључиво по наређењу, а особље је регрутовано из средине неких криминалних елемената. Па, ко би при здравој памети пристао на то да врши масовна убиства? Али да ли је заиста било тако?

Познато је да су чланови ајнзацгрупа бирани с посебном пажњом. О томе се лично бринуо шеф Главне управе безбедности рајха Рејнхард Хајдрих. Сматрао је ове јединице елитним СС трупама. Мора се рећи да је управо Р. Хајдрих добио идеју коначног решења „јеврејског питања“. Ајнзацгрупе то је његов изум. Њихов је главни циљ баш и било  решење управо овог питања. Особље није недостајало. Штавише, команданти су ових јединица били искључиво генерали, неки су од њих били ветерани Првог светског рата.

Рајнхард Хајдрих

Али оно што је било највише изненађујуће, то су  биографије самих оптужених у поступку ајнзацгрупа. Испоставило се да су готово сви они били добро образовани људи, већина са неколико универзитетских диплома. Неки су  од њих могли да се похвале докторатима, професорским  звањем.

Судија Масмано  чак је покушао да се нашали на овај рачун: „Сумњам да се за столом јавне библиотеке може да се истовремено нађе толико образованих људи колико њих се скупило на оптуженичкој клупи у поступку ајнзацгрупа“. Ево имена само неколико од њих:

  • СС групенфирер, генерал-потпуковник полиције Отто Олендорф, командант ајнзацгрупе Д, студирао је право на универзитетима у Лајпцигу и Гетингену,  затим на Универзитету у Павији. Докторирао је право. Командовао је стрељањем на југу Украјине, у Бесарабији на Криму, на Кавказу.
  • СС бригаденфирер,  генерал-мајор полиције Хајнц Јост, командант ајнзацгрупе А, студирао је право на универзитетима у Гесену и Минхену. Организовао је масакре на подручју Прибалтике.
  • СС бригаденфирер, генерал-мајор полиције Ото Раш, командант ајнзацгрупе С, докторирао је из политичке економије и филозофије на Универзитету у Лајпцигу. Командовао је стрељањем  у Украјини, и посебно у Бабином  Јару.
  • СС бригаденфирер Франц Зикс, командант прве команде „Москва“ у саставу ајнзацгрупе Б, студирао је право и новинарство на Универзитету у Хајделбергу, професор новинарства на Универзитету у Кенигсбергу. Учествовао у срељањима у Смоленској области.
  • СС штандартенфирер Валтер Блуме, командант ајнзацгрупе 7а, студирао је право у образовним институцијама у Бону, Јену, Берлину. 1933. године на Универзитету у Ерланген-Нирнбергу је докторирао из права. Командовао је казненим операцијама на подручју Белорусије.
  • СС штандартенфирер Мартин Зандберген, командант ајнзацгрупе 1а, студирао је право на универзитетима у Минхену, Келну, Фрајбургу. Једна од главних особа одговорних за  масовно истребљење Јевреја на подручју Прибалтике.
  • СС оберштурмбанфирер Ернст Шимановски, командант ајнзацкоманде 6 у саставу ајнзацгрупе С, студирао је теологију на Универзитету у Килу. Протестантски је пастор у Катинги. Изводио је казнене операције у околини Таганрога и Ростова на Дону.
  • СС оберштурнбанфирер Вернер Брауне, командант ајнзацкоманде 11б у ајнзацгрупи Д, студирао је право на универзитетима у Бону, Минхену, Јени. 1933. године стекао је звање доктора права. Учествовао у истребљењу Јевреја на подручју  јужне Украјине и на Криму.
  • СС штандартенфирер Паул Блобел, командант зондеркоманде 4а у саставу ајнзацгрупе С. Студирао је архитектуру на Краљевској пруској грађевинској школи у Елберфелду. Извршавао је стрељања у Бабином Јару.

Као што видимо, на челу ајнзацгрупа никако  нису били лопови у закону или серијске убице. Може се рећи да је то била елита немачког друштва. Штавише, један је од њих (Ернст Шимановски) имао  богословско образовање и био пастор.

Шта је покретало ове људе? Шта  морало да се догоди са њиховом савешћу да би из дана у дан започињали масовна убиства као рутински посао, а да истовремено не осећају никакво морално покајање?

«Убијање деце био је наш посао, ми смо извршавали наређења»

Многи су од ових људи били дипломирани правници, стручњаци у домену права, али ипак нико од њих није признао своју кривицу, правдајући се тиме да су они испуњавали наређење.

Много година након суђења, у једном интервјуу, тужилац Б. Ференц је с горчином нагласио: „Током суђења није ми толико пало у сећање, колико  погодило одсуство код  оптужених  чак и наговештаја на покајање, на  саосећање за милионе убијених и замучених људи...Ово ја никад нећу да заборавим “.

Ову одредбу - непризнање  кривице због немогућности одбијања испуњавања наредбе - можемо да се видимо на сваком суђењу нацистичким злочинцима. Таквих је суђења било  током двадесетог века напретек. Поступак око неких од њих још увек траје. На једном од последњих, одржаном 2011. године, осуђен је надзорник Собибора Иван Демјањук. И опет - никаквих мотива мржње или личне антипатије. Само извршење налога. Такав је посао.

Иван Демјањук, који је у Собибору имао надимак „Иван Грозни“. Фото: kulturologia.ru

Стиче се утисак да су пред нама лудаци. Људи који живе по неким својим изопаченим законима. Али можда се овде радило о некој врсти масовне психозе? Можда је ово нека неистражена ненормална реакција психе? Шта по овом питању кажу психолози и психијатри?

Као што знамо, они су активно укључени у било коју парницу. Њихов је задатак да утврде правну способност окривљеног. Изненађујуће је то да су уз ретке изузетке готово сви оптужени међу нацистичким злочинцима признати здравим и способним да преузму одговорност за своје поступке. Односно, да су нормални људи. Али како је то могуће? Како један нормалан човек може да ради тако нешто?

Па јесу ли они нормални или психопате?

Ово су питање на главном Нирнбершком суђењу први пут покренула два америчка психијатра, др Д. Кели и др Г. М. Гилберт. Са оптуженима су радили више од годину дана. Сваки од њих је оставио детаљан извештај. Касније су написали књиге - „Нирнбершки дневник“ Г.М. Гилберта и „22 затворске ћелије“ Д. Келија.

Доктор Кели је у почетку био уверен да су сви оптужени психопате, јер управо код психопата недостаје савести и осећаја кривице. Веома је пажљиво тражио манифестације „нацистичког вируса“ или „нацистичке личности“ - како је назвао нову менталну девијацију.

Провео је различите тестове, укључујући тест Роршаха за откривање психичке нестабилности. На крају крајева је др Кели тестирао све затворенике на IQ, јер постоји мишљење да криминалцима постају грубе, примитивне личности. Какво је било његово чуђење када је већина оптужених показала невероватно висок ниво интелигенције. Код Г. Геринга је ниво интелигенције био близак генијалности.
Једино по чему су се нирнбершки затвореници разликовали од обичних људи било је потпуно одсуство емпатије, тј. саучешћа. Тест Роршаха је потврдио неразвијену способност за имагинацију и одсуство креативности. Али ни код једног окривљеног није откривена патолошка склоност насиљу.

Колико се трудио, Д. Кели ипак није успео да нађе црте психопатије. Ово га је јако збунило. Испоставља се да су сви који су завршили на оптуженичкој клупи у Нирнбергу били нормални људи. Из овога је произлазило да било која особа може да уради све исто што и окривљени.

Већина оптужених показала је невероватно висок ниво интелигенције. Код Г. Геринга је IQ  био близак генијалности. Све по чему су се нирнбершки затвореници разликовали од обичних људи било је потпуно одсуство емпатије.

Дуглас Кели је био згранут. Следеће питање које је себи поставио било је: „по чему се лично  ja разликујем од људи којима је суђено у Нирнбергу?“, - остало је без одговора. Истакнути амерички психијатар је осетио да је доспео у ћорсокак. Њега је још увек занимала природа људске бездушности, нарочито у толико масовним манифестацијама као током Другог светског рата, али на који начин да је осмисли, није знао.

Дошао је до закључка да се понашање људи попут Геринга или коменданта Аушвица Р. Хеса није могуће објаснити средствима психијатрије. Исто тако је био збуњен његов колега Густав Гилберт. Оба су се психијатра сложила да понашање оптужених треба посматрати у контексту категорије зла. Јер „зло је,- писао је др Гилберт, - потпуно одсуство емпатије. Односно, неспособност да се осети бол другог“. Другим речима, зло се рађа из неспособности за љубав. Али где да се траже разлози за појављивање таквог зла у човеку?

Следећа особа која је покушала да реши загонетку такозване „нацистичке личности“ па да схвати природу зла била је америчка филозофкиња Хана Арендт. 1962. присуствовала је суђењу у Јерусалиму као дописница часописа „Нју Јоркер“. Оптужени је био један од главних „архитеката Холокауста“ - А. Ајхман.

Адолф Ајхман у судници. Фотограф Миха Бар‑Ам. Јерусалим. 1961. Фото: lechaim.ru

Х. Арент је, као и сви присутни у сали, очекивала да види неку врсту оваплоћења зла, чудовиште у људском облику. И била је потпуно зачуђена сусретом са особом која није била ни по чему уочљива.

«Како помирити шокантну просећност  овог човека са чудовишним поступцима које је починио?» - написала је са изненађењем. Пред судом се појавио обични бирократа, „чија је савест била окренута наглавачке“ оном идеологијом која је постојала у нацистичком друштву. 

Посматрајући Ајхмана, Х. Арент је изнела запањујуће закључке: „Највеће, чудовишно зло на свету чине безначајни људи који често немају никаква властита  уверења“. Такви људи пасивно прихватају, као норму, успостављен у датом друштву поредак и савесно испуњавају обавезе прописане важећим законом. И ако овај закон каже да убијају, онда убијају не осећајући никакву моралну нелагодност. У таквим случајевима човек, као да „одбија да чује глас савести и да се суочи  са стварношћу“. Х. Арент је овај феномен назвала „баналношћу зла“. 

Током суђења  Ајхману  више пута је постављено питање о савести. Главни тужилац, судија Хауснер, стално је био у недоумици како је могуће да један човек шаље  хиљаде људи  на смрт па да при томе не осећа апсолутно ништа. „То је било наређење“, - исто тако у недоумици одговарао је Ајхман .  „А  шта ак оби  вам било наређено да убијете свога  оца? Да ли бисте  ви и то урадили?". "Бих. Ако би се доказала његова кривица“.

Ове речи звуче дивље. Чини се да особа пред вама није нормална. Али према закључку лекара А.Ајхман је признат као здрав. Дакле, проблем је у нечем другом. Па где, на крају крајева, да тражимо корене овог страшног зла?

Ако су ти људи били нормални, шта онда са њима није у реду?

Као што смо већ рекли, главни је закључак психијатара о личностима нациста је  да код њих атрофирана емпатија, односно способност саосећања, да другог осећају као самих себе. Али одакле се појављује ова инфериорност? Каква је њена природа?

Савремени свет  је буквално прожет информационим зрачењем и енергијама. Wi-fi, 4G, радио и ТВ сигнали. Ми их не видимо, али они постоје и на крају крајева утичу на нашу личност. Свакодневно на своје смартфоне и електронске уређаје добијамо десетине порука врло различитог садржаја. Зависи од нас - да их читамо или не.

«Мисао не само  долази и одлази. Нека мисао може да погуби човекову душу, нека замисао тера човека да се потпуно окрене на свом животном путу и да крене у сасвим другом правцу него онај у којем  је ишао пре».

Преподобни Варсонофије Оптински

Црква учи да поред видљивог физичког света постоји и свет духовни. Око нас постоје одређени ентитети који су потпуно неспособни за љубав и саосећање, а који се у православној традицији називају палим духовима или демонима. Већина наших савременика сматра да је њихово постојање - „свештеничке измишљотине“, али безбројне чињенице њиховог утицаја на људе приморавају нас да размишљамо другачије. Светоотачко учење о замислима говори нам да је свака особа свакодневно изложена дејству мисли (замисли) које ми доживљавамо као своје, а које нису такве.

Преподобни је Варсонофије Оптински написао: „Мисао не само долази и одлази. Нека мисао може да погуби човекову душу, нека замисао тера човека да се потпуно окрене на свом  животном путу и да крене у потпуно другом правцу него онај,  у којем је ишао пре“.

Ако човек редовно упали „зелено светло“ таквим мислима, онда временом постаје сличан онима који их шаљу. Ментално су такви људи сасвим нормални, али су савест и воља код њих  парализовани. Сходно томе, они нису у стању да разликују где  је зло, а где је добро.

*   *   *

Догађаји Другог светског рата су разоткрили  до тада непознате тајне људске душе, а исто су тако открили и чудовишну дубину људског пада. Али, најстрашнији закључак, који се нико није усудио да изговори наглас, јесте да је свако од нас може да се нађе у овом страшном понору. Доктор Кели је само то наслутио и био је престрављен.

Међутим, зар у овој мисли има нешто ново за свет? Да завиримо у Библију. Тамо је написано црно на бело - људска је природа  погођена грехом. Особа која заборави на своју главну предодређеност  - да служи Богу, у одређеном тренутку, стицајем околности, уверења, неких устаљених склоности у карактеру, може да постане чудовиште и да то не примети.

Следећи више светаца може да се изговори - пакао и рај су унутар  човекове душе, и само је  на човеку да одлучује шта ће да гаји, хоће ли да чује тихе речи Бога упућене њему: „ Живот и смрт сам ти понудио. Молим те, одабери живот “.

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.

Испитивање

Требају ли свештеници да позивају паству да се вакцинише против COVID-19?
да, архијереји и свештеници се брину о здрављу људи
20%
не, то је чисто медицинско питање, Црква нема везе с тим
80%
мени је свеједно
0%
Укупно је гласало: 15

Архива

Система Orphus