Како су се у Кијевској митрополији 17 века односили према преласку у РПЦ

Да ли се свештенство Кијевске Митрополије противило преласку у РПЦ?

Критичари УПЦ говоре о „украјинскости“ Кијево-Печерске и Почајевске лаври у 17. веку и да су из тог разлога били против преласка у РПЦ. Да ли је заиста тако?

У једној од емисија усмерених против Украјинске Православне Цркве, изнета је теза о одређеној „украјинскости“ наших манастира, као и да су 1686. године браћа Кијево-Печерске лавре била категорично против преласка Кијевске митрополије из Цариградске Патријаршије у Московску. Тадашње политичко и верско окружење било је исувише сложено да би се те тезе једноставно прогласиле лажнима са истом лакоћом са којом их убацују непријатељи Цркве. Било би много корисније да завиримо у историју и покушамо да разјаснимо ко је шта желео и чега се бојао.

Да ли су монаси Лавре сматрали себе Украјинцима?

Заправо, није тешко да се бавимо питањем „украјинскости“. 1686. године, као ни у наредних 200 година, она једноставно није постојала у природи. Људи који су живели на територији данашње Украјине себе су доживљавали као Русе, наследнике Руса, потомке руских кнежева, трговаца, ратника и пука. Да бисмо се у то уверили, довољно је да прочитамо документ који садашњи велепатриоти сматрају својим фетишем, помињући га у свакој прилици. Говоримо о документу који се сада назива „Устав“ Пилипа Орлика.

Насловна страница „Устав“ Пилипа Орлика

У ствари, изворни наслов документа је „Уговори и прописи о правима и слободама војске“. Документ је написан 1710. године на два језика: западноруском, који су модерни историчари, да би удовољили савременим политичарима, преименовали у „староукрајински“ и на латинском.

У овом „Уставу“ територија наше земље назива се наизменично Украјина, затим Мала Русија, али ни на једном месту у документу термин Украјина се не користи у односу на становнике наше земље. Људи се називају искључиво малорусима. У то време није могло бити ни речи ни о било којем „украјинству“ у односу на наш народ. То је толико очигледно да се чак и у званичном украјинском преводу текста „Устава“ Пилипа Орлика, постављеном на веб страници Врховне раде Украјине, наш народ назива малоруским. „У име Оца и Сина и Светога Духа, Бога у Светом Тројству слављеног. Нека остане на вечну славу и успомену Војске Запорошке и читавог народа малоруског,“ - тако почиње текст превода „Устава“на украјински језик.

Не заборавимо чињеницу да су текст „Устава“ написали људи који су активно непријатељевали  са „ државом Московском “ (тако у тексту) и да су имали барем неки разлог да говоре о некаквом „украјинству“, сигурно би било  речено. Али ништа сличног нема. Огорчења – има, претензија – има, например, „Држава је  Московска на различите измишљене начине повукла раније потврђена права и слободе војске да разруши до краја, а на народ слободни козачки ставила јарам“, али нема разлике у вери, менталитету или етничкој припадности. Закључак је једнозначан – крајем 17. века. у Малој Русији (иста она Украјина) живели су људи који су се називали Малорусима или Малоросијанима. То је исто тако очигледно, као и чињеница да је почетком ХХ века назив „Украјина“ у односу на нашу земљу и назив „Украјинци“ у односу на наш народ, истиснули су некадашња имена „Мала Русија“ и „малоруси“.

Узгред речено, промена имена државе и накнадна промена имена етноса није уникатни случај. Из различитих разлога, најчешће политичких, то се догађало не једном већ више пута у историји. Например, модерни Иран , насељен Иранцима, био је Перзија пре само 100 година, у којој су живели Перзијци. И буквално у наше дане, од 1. јануара 2020. Холандија, иста она Нидерланди, званично се одрекла једног имена и сада захтева да њу цео свет, укључујући и своје грађане, назива искључиво Холандијом.

Да ли је свештенство протестовало против преласка у јурисдикцију Руске цркве?

Много је сложеније питање да ли је малоруско (украјинско, ако желите) свештенство желело да пређе из јурисдикције Цариградске патријаршије у Московску патријаршију. Требало би да га размотримо у контексту устанка Богдана Хмељницког против Речи Посполите и преласка дела Украјине у руско држављанство 1654. године.

Шта је био главни разлог за то, наводи исти „Устав“ Пилипа Орлика: „...славне памети гетман Богдан Хмељницки заједно с Војском Запорошким  ни за шта друго, осим за права и слобода козачка, забринуо се и праведан рат против Речи Посполите покренуо:  само као прво, за веру свету православну која је тешко присиљавана била владом Пољске на Унију са Каптолом римским а након искорењења иноверја из отаџбине наше ни због чега другог, са том истом Војском Запорошком и народом малорусијским у протекцију Државе Московске се обратио и добровољно подлегао само због јединоверја православног“.

Односно, прелазак Запорошке војске на челу са Богданом Хмељницким у протекторат Русије догодио се због чињенице да је у Пољској православној вери претило потпуно апсорбовање од стране католичанства.

Из истог разлога, 1686. године дошло је до предаје Кијевске митрополије у надлежност Руске цркве. Отприлике 20 година пре овог догађаја, 1665. године, московски патријарх Јоаким писао је цариградском патријарху Јакову: „Нека ваша светост зна разлог овог писма: Кијевска митрополија дуги низ година остаје без архипастира, катедра је упражњена и географски удаљена од Твоје Светости. Због далеког пута и опасности од дивљих народа током путовања, кијевско стадо је остало без поуке и од тога је постало подложно многим јадима и разврату, а посебно у оном  делу који је у Пољској држави, па се неко од свештенства, видећи Римско искушење, преименовао  из хришћана у унијате и почели су да се називају другачије: неко - митрополит Кијевски и Сверуски, други - чувар Кијевског престола, како би покушали да таквим  именима све хришћане Кијевске епархије из православне вере  обрате у своју лажну науку и подреде Римској цркви у унији“.

Обраћам пажњу да и Московски патријарх и Пилип Орлик, који је непријатељевао са Русијом, пишу једно те исто са разликом од 50 година. Закључак који се из свега овога може извући је недвосмислен – главни фактор свих процеса који су се тада одвијали, како у политичкој тако и у верској сфери, била је жеља свештенства, политичара и обичног народа Украјине да сачувају православну веру.

Главни фактор свих процеса који су се тада одвијали, како у политичкој тако и у верској сфери, била је жеља свештенства, политичара и обичног народа Украјине да сачувају православну веру.

А даље ћемо разговарати о томе како би се тај циљ могао постићи. Да разумемо  начин размишљања тадашњих људи, неопходно је имати представу о догађајима који су се одиграли после Перејаславске Раде и преласка дела Украјине под протекторат Русије. Догађаји су били толико трагични да се у историографији овај период назива врло пространом речју - Рушевина.

Гетман Богдан Хмељницки био је снажан и ауторитаран вођа, међутим након његове смрти 1657. године такве сличне вође се нису пронашле и започео је међусобни рат између различитих гетмана и атамана те козачких пукова који су их подржавали. На тај грађански рат су се наслојиле ратне операције између Русије, Пољске и Османског царства.

После смрти Богдана Хмељницког, козачко старешинство је изабрало његовог сина Јурија за гетмана, а након само месец дана  њега је скинуло и изабрало Ивана Виговског, који је симпатизовао Пољацима. Запорошки козаци, предвођени атаманом Јаковом Барабашом, одбили су да признају новог гетмана и подигли устанак против њега. За сузбијање овог устанка, Виговски је позвао у помоћ кримске Татаре, наплативши њима „живом робом“ – становништвом украјинских градова и градића. Након пораза побуњеника, кримски Татари су, уз сагласност Виговског, опустошили Полтаву, Лубни, Гадјач и друге градове, а становништво су заробили и продали на турским тржиштима робова. Касније је 1658. године Иван Виговски потписао Гадјачки уговор, према којем се Запорошка војска враћала из руског протектората у надлежност Речи Посполите. С таквом одлуком се нису сложили многи козачки пукови и ратовања су међу њима избила са новом снагом.

До које мере су становници различитих области Украјине, а у то време - различитих козачких пукова, мрзели једни друге, покаже једна карактеристична епизода. Пук кнеза Григорија Ромодановског био је послат да сузбије Виговског, који је погазио заклетву Московском цару. Том пуку су се придружили козаци, непријатељски расположени према Виговском. У јесен 1658. године ова војска је без борбе заузела град Лубни. Према тадашњим ратним законима, ако се град предао без борбе, онда није био подложан пљачки. Да не помињемо да је Лубни исти такав украјински град као и Миргород, Запорожје и други градови, чији су се представници ратовали у војсци Ромодановског. Упркос свему томе, козаци миргородског, Запорошког и других пукова препустили су се пљачки и насиљу у Лубном, почели су да „пале дворишта и уништавају их до краја“. Кнез Ромодановски покушао је да убеди Козаке и заустави братоубиство, али је од козака чуо разлог такве свирепости: „лубенски козаци су их више од свих разарали, попалили куће, а жене и децу су дали Татарима“. А запорошки козаци су рекли да је „у прошлости запорошких козака око три хиљаде људи побијено у Лубнима кад су ишли из Запорожја“.

Након неколико ратних пораза, Виговски је обећао да ће бити послушан Московском цару, али је, добивши помоћ од  татарских и пољских трупа, поново започео војне акције против Русије и оних козачких пукова који су остали верни одлукама Перејаславске раде. После низа крвавих битака, пустошења стотина украјинских градова и села, злочина татарских и пољских трупа, у јесен 1659. године козачко старешинство је изабрало Јурија Хмељницког за гетмана. Виговски је свргнут, побегао је у Пољску, али је касније пао у немилост и био  погубљен.

И крвави сукоби су трајали и даље. У октобру 1660. године Јуриј Хмељницки, који се заклео на верност Москви, поражен је са својом војском код Слободишча и потписао је Слободишченски споразум, према којем је Гетманат поново прелазио из Руског подаништва у Пољско. Ова одлука се опет није свидела делу козачких пукова, углавном Левобережних (са леве обале Дњепра – превод.), који су себи изабрали засебног гетмана Јакима Самко. Као што је горе поменуто, међусобни рат између разних гетмана и козачких пукова који су их подржавали водио се у контексту руско-пољског рата 1654-1667. 1661-662.година козаци са десне обале, правобережни, под вођством Јурија Хмељницког, заједно са пољским трупама Стефана Чарнетског, опустошили су земље Прилукског, Черниговског и Нежинског пука. Поразиле су их трупе кнеза Ромодановског у бици код Канева, али неколико месеци касније осветили су се код Бужина, када је Јуриј Хмељницки поново позвао Татаре у помоћ.

Године 1663, Јуриј Хмељницки се одрекао власти,  на његово место у Правобережној (на десној обали Дњепра – превод.) Украјини је изабран Павел Тетерја. А на Левобережју су се започели своји грађански сукоби између Јакима Самко и Ивана Брјуховецког, који је на крају победио. У новембру 1663. пољски краљ Јан II Казимир, заједно са гетманом Павелом Тетерјом, окупио је војску од сто тридесет хиљада трупа и напао Левобережје. Међутим, сачекао их је потпуни пораз од трупа запорошког атамана Ивана Сирка, гетмана Брјуховецког и кнеза Ромодановског.

Затим је дошло до Андрусивског примирја 1667. године, према којем је Украјина била подељена дуж Дњепра између Пољске и Русије, био је читав низ гетмана који су се заклињали на верност руском цару,  потом пољском краљу, даље кримском хану, затим су се тога одрицали, звали у помоћ пољске , руске или татарске трупе, спаљивали и пљачкали украјинске градове и села, нису се чак ни гнушали ни разарања цркава и манастира. У то време су се на територији Украјине водили руско-турски, руско-пољски и пољско-турски ратови. Читава украјинска земља била је буквално поливена крвљу.

Резултат Рушевине, која се завршила 1687. године изборима Ивана Мазепе за гетмана Левобережне Украјине, била је потпуна пропаст украјинских земаља, губитак, према неким историчарима, и до 70% становништва, уништавање економског потенцијала и потпуна дезоријентација у политичкој сфери. Становништво и свештенство видело је само насиље и суровост и од козака, и од пољака, и од руса, и од татара. Споразуми, склопљени данас, кршили су се већ сутра. Данашњи пријатељи су сутра постајали непријатељи и обрнуто. Издаја и вероломство су били норма. Истовремено је она страна која је била издата сматрала да има право да се освети. Нико није знао коме се може да верује. Нико није разумео ко ће на крају да испадне победник. Нико није могао да претпостави чији ће протекторат на крају бити сигурнији.

Данашњи пријатељи су сутра постајали непријатељи и обрнуто. Издаја и вероломство су били норма живота. Нико није знао коме може да се верује. Нико није разумео ко ће на крају да испадне победник. Нико није могао да претпостави чији ће протекторат на крају бити сигурнији.

И у свој овој крвавој збрци, свештенство је требало да сачува Цркву. Било је преко потребно да се донесе права одлука у непрестано променљивим политичким и ратним приликама. А цена грешке је била врло висока. Стога, када се на дневном реду појавило питање преласка Кијевске митрополије у  Руску цркву, аргументи „за“ и „против“ свели су се на следеће.

С једне стране, као што је горе поменуто,  Православљу у Украјини претило готово потпуно апсорбовање. Поред тога, било је изузетно тешко да се управља Кијевском Митрополијом,  освећује митрополите, решава спорове и тако даље из Цариграда. Све ово је подстицало прелазак Кијевске митрополије под омофор Московског патријарха. Али с друге стране, да се епископија недвосмислено изјасни за ову одлуку, онда би на територијама које су окупирали Пољаци или гетмани оријентисани на Пољску, то би могло да проузрокује репресије којих се свештенство толико плашило. Не заборавимо да се власт над разним деловима Украјине мењала неколико пута годишње.

После смрти митрополита Кијевског Иосифа (Тукалског) 1675. године, катедра  је остајала упражњена читавих десет година. Дужности митрополита је обављао архиепископ Лазар (Баранович), који је постао местобљуститељ. 1685. године у Кијеву су одржана два сабора свештенства и лаика, укључујући и козачко старешинство. На првом је епископ Лучки и Острошки Гедеон (Четвертински) изабран за митрополита Кијевског, што је одговарало Москви. Планирало се да се његово постављање на  Кијевску катедру одржи у Москви и да ће то да обави Московски патријарх. Али убрзо се други Сабор изјаснио против ове одлуке. Ево како описује ове догађаје чувени историчар Руске Цркве митрополит Макариј (Булгаков):

„Али убрзо је у Кијеву одржан нови Сабор, на којем су представници свештенства протестовали против постављања Гидеона (Четвертинског) у Москви, тврдећи да само цариградски патријарх има право да именује митрополита у Кијеву. Такође су се плашили да ће услед тога пољској влади бити лакше да наговори православне хришћане који живе у Пољској да се придруже унији, разлог више, да ће као резултат потчињавања Московском патријарху православна хијерархија Кијевске митрополије да изгуби читав низ својих привилегија: слободу избора митрополита и независност у поступцима и одлукама које ће морати да координира са Москвом... “.

Дакле, можемо констатовати да, као  прво, није сво свештенство у Украјини било против уласка Кијевске Митрополије у Руску цркву, већ, вероватно, само мањи део. Као друго, разлог таквог неслагања није била нека врста „украјинства“ коју су измислили данашњи пропагандисти, већ сасвим озбиљни и благонамерни циљеви:

  • да се спречи освету Пољака над православним становништвом територија подложних Пољској;
  • да се спречи ситуација да Кијевска митрополија изгуби слободу избора митрополита и епископа, као и решавање других питања унутрашњег живота Кијевске митрополије.

Потоња је историја показала да ови страхови нису били безразложни. 1686. године са Пољском је потписан уговор о „вечном миру“, према којем је Пољска признала суверенитет Русије над читавом Левобережном Украјином, укључујући Кијев, а на Правобережју Пољаци су се обавезали да неће да прогањају  православне и чак врате четири епархије, које су претходно насилно преокренули у унију: Могиљовску, Луцку, Лавов и Перемишљску. Али у ствари се наставио притисак на православне и њихово присиљавање да пређу у унију. Додуше, прелазак Кијевске митрополије у састав Руске цркве није ни на који начин то ометао ни потпомагао.

Што се тиче губитка независности Кијевском Митрополијом, с једне стране, заиста су њене привилегије убрзо фактички поништене, мада су дуго остајале на папиру. Али с друге стране, улазак Кијевске митрополије у састав  Московске патријаршије довео је до тога да су током скоро сто година у целој Руској цркви на скоро све архијерејске катедре постављани свештеници пореклом из Украјине, као образованији и писменији у богословским наукама. Већина манастира, све богословске образовне установе биле су под контролом малоросијана. Већ у време Катeрине II почели су да говоре о монополу Малоруса на архијерејским и учитељским местима и да се боре против ове појаве. Ако усвојимо реторику садашњих украјинских  велепатриота, онда је сасвим могуће говорити о духовној окупацији Русије од стране Украјине у 18. веку.

Већ у време Катeрине II почели су да говоре о монополу Малоруса на архијерејским и учитељским местима и да се боре против ове појаве. Ако усвојимо реторику садашњих украјинских  велепатриота, онда је сасвим могуће говорити о духовној окупацији Русије од стране Украјине у 18. веку.

Такође треба рећи и о страховима противника преласка Кијевске митрополије у Руску цркву у односу на нашу тренутну ситуацију. Лако је уочити да је тренутни положај Украјинске православне Цркве управо онај о коме се у 17. веку могло само да сања. „Украјинска православна црква је самостална и независна у свом управљању и структури“, каже се у првом члану Статута УПЦ. Кијевски митрополити и други епископи бирају се искључиво у Украјини; такође се овде решавају и сва питања унутрашњег живота УПЦ.

Ситуација са принуђавањем на унијатизам далеко није толико добра. И световне власти, и расколници, којима управља цариградски патријарх Вартоломеј, залажу се за уједињење са гркокатолицима. Будућност ће показати како ће се догађаји развијати, али како год било, читава историја Цркве сведочи о непроменљивости Христових речи: „... Ја ћу створити Цркву Моју и врата пакла неће је надвладати ...“ (Мт. 16, 18).

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.

Испитивање

Требају ли свештеници да позивају паству да се вакцинише против COVID-19?
да, архијереји и свештеници се брину о здрављу људи
14%
не, то је чисто медицинско питање, Црква нема везе с тим
86%
мени је свеједно
0%
Укупно је гласало: 14

Архива

Система Orphus