Почетни псалам. Зашто не ваља да касните на целоноћно бденије

У 103-м псалму цар Давид поетски појашњава причу о стварању света и Промисли о њему. Фото: radiovera.ru

Настављамо да изучавамо православно богослужење. Данашњи материјалje посвећен Предпочетном псалму – баш од њега започиње Свеноћно бденије.

У оним парохијама у којима сам био служио или чији сам живот имао прилику да посматрам, приметио сам једну, не баш добру закономерност: на почетку Свеноћног бденија увек је људи  мање него на крају, а на Литургији је увек више људи него на Свеноћном бденију. ... То јест православни народ је прилично масовно навикао да занемарује богослужење или неке његове делове. Овакво стање не може  да не забрине.

Сви ми имамо пуно брига које не можемо да испунимо осим за викенд. Али разлика у броју оних парохијана који се моле на свеноћном бденију и на литургији бива  толико значајна да се то не може оправдати само објективном заузетошћу. Дозволићу себи да претпоставим да је један од разлога за такве ситуације врло раширено неразумевање од  људи ни значења, ни симболике, а као резултат тога, дубоког смисла богослужења.

Целоноћно бденије није дужност коју требате само одстајати, обавити, напустити, издржати да се на крају добије награда – Причест. Свеноћно бденије је хармоничан и неодвојиви  део читавог дневног богослужбеног циклуса, чији је део и сама Литургија. Зато свако ко тежи једињењу са Христом у тајни Евхаристије треба да тежи и учешћу, молитви и усвојењу смислова које поседују  Вечерње, Јутрење, Сати и други нама познати смислови. Штавише, свеноћно бденије можемо назвати јединственим феноменом духовне културе који је настао на почетку хришћанства и који је задржао свој значај током читаве двехиљадугодишње историје. Наравно, у почетку није изгледало као што данас видимо, али сама идеја да се ноћ уочи празника проведе  у молитви чува и данас.

Свеноћно бденије можемо назвати јединственим феноменом духовне културе који је настао у праскозорју хришћанства и који је задржао свој значај током читаве двехиљадугодишње историје.

Први познати чин целоноћног бденија датира из 4. века. Преподобни Нил Синајски пише да је он одговарао монашкој делатности, па му је стога недостајало певање тропара и стихира, од којих су многи били касније састављени. Једне од најважнијих и најизразитијих делова богослужења биле су јектеније.

Дакле, почетни псалам

Данас свеноћно бденије започиње певањем псалма 103. На сведневној Вечерњи овај псалам се чита читав, док током службе Свеноћног бденија хор пева само одабране стихове са рефренима.

У оквиру једног чланка није могуће размотрити целокупну историју и смислове свих делова богослужења, зато, да бисмо се трудили да дођемо у храм на самом почетку службе, усредсредимо своју пажњу на почетни псалам.

Вероватно многи од нас знају да у 103. псалму цар Давид поетски појашњава причу о стварању света и Промисли о њему . Према уставу,овај псалам се пева на осми глас, симболизујући Царство Небеско – тј.онај циљ коме тежи сваки хришћанин пролазећи земаљско поприште. У овом тренутку свеноћног бденија, свештеник врши свечано кађење читаве цркве, испред свештеника иде ђакон са упаљеном свећом. Међутим, тако није било увек.

Овај нас симболично упућује на почетак стварања света, стога, ако следимо првобитне уставне прописе, онда би требало да се кађење изврши пре певања псалма, у потпуној тишини и са угашеним светионицима у храму. Тама околног простора треба да послужи као прототип безвидне и празне земље, и мрак над понором (Пост. 1, 2); дим из кадионице - Дух Божији који лебди изнад воде (Пост. 1, 2); а свећа ђакона је светлост првог дана (Пост. 1, 3).

Према уставу,овај псалам се пева на осми глас, симболизујући Царство Небеско – тј.онај циљ коме тежи сваки хришћанин пролазећи земаљско поприште.

Данас, нажалост, ово нећемо видети, али само да замислимо  како, припремајући се за сусрет са Христом у тајни Евхаристије, морамо проћи, доживети читав пут, од тренутка стварања света до Његовог  подвига за Искупљење. У тишини храма стајали бисмо задржавши дах и посматрали како сепред нашим очима приказује историја нашег света. Чим се упали прво светло, још мало времена и у цркви се започне  свечано певање псалма који нам говори о великим делима Божјим.

Дрхтај душе од созерцања првих симболичких поступака свештеника и ђакона треба да се проследи даље када чујемо речи: „Благослови, душо моја, Господа“ (Пс. 10,: 1), које нас навикавају, према речи светог Атанасија Великог, да благосиљамо Божју промисао за сваког човека, промисао, која делује у оквируствореног Њим света. У истом контексту, вреди да се  разуме и израз „возвеличио си се зело“, која је већ наше величање, возвеличење Бога, нека врста одговора човека који захваљује својем Тварцу на бризи.

Веома су значајне речи: „Во исповест и велелепоту обукао си се“ (Пс. 103: 1). Блажени Теодорит Кирски истиче да се овде ради о томе да они који користе послата од Бога блага више нису више људи који не знају о свом Творцу и Промислиоцу, не клањају се идолима, већ непрестано славослове Бога. За нас су ове речи истовремено  и задатак и прекор, јер посредно позивају да видимо дела Свевишњег у нашем животу и захваљујемо Господу за све што имамо. Међутим, човек  оклева. Човек оклева у питању у којем чак ни пали демони нису незналице.

Безгласна природа, животиње и они на свој начин славе Творца. А ми, хришћани заборављамо на то. Да не кажем  људима који су далеко од Цркве. 

Брига Господња простире се на читаво створење.

Богослужбени текстови нису само средство за молитву, већ и извор мудрости. И ето, сваке недеље 103. псалам подсећа нас на потребу не само да молимо Бога, већ и да му нешто дамо с наше стране. А шта друго можемо да предочимо осим речи захвалности и славословља. Стога је закашњење или чак одсуство свеноћном бденију увек је губитак за духовни живот.

Даље следи 10. стих псалма: „Насред планина кренуће воде“. Зашто се баш ове речи истичу, каже светитељ Јован Златоуст:

„Ово је врло важна особина божије промисли – да задовољава потребе не само људи, већ и неразумних створења. Пресецајући планине, Он даје излаз водама да не само људи могу да обилно користе потоке извора, већ и расе ваздушних и земаљских животиња“.

Брига Господња простире се на читаво створење. У додатак реченоме довољно је  да се подсетимо Спаситељевих речи о томе да птице „нити сеју, нити жању, нити се сакупљају у житнице; и Отац ваш Небески храни их“ (Матеј 6,26). Свети Јован у наведеним речима види и алегоријско значење. Богу је стало до звери, а звери се могу поделити на шуме и поља. Шумски демони су демони, иако се Божија Промисао дотиче њих, мада њихова измена више није могућа. Пољске звери – то су грешници, као што се пољска звер може укротити, тако се грешник може покајати и вратити свом Оцу. Карактеристична је и сама слика звери, али нека свако о њој сам размишља.

Певање псалма на бденију завршава се речима: „Дивна су дела Твоја, Господе. Сву премудрост створио јеси. Слава Ти, Господе, који си све створио“ – ово је 24. стих, допуњен рефренима, који складно довршава оно дивљење душе, које је стекла посматрајући Стварање света и Промисли о њему. Блажени Теодорит на ово додаје да је Давид „размисливши редом о свему реченом и видевши велико Божије старање, усред казивања о овоме подигао је песнопев говорећи да су сва створења Божија дивна, достојна крајњег чуђења и препуна мудрости“.

* * *

Нека се све ово што је овде речено не од мен, већ од светих очева уреже у наш ум и у наша сећања и сваки пут се поново појави када чујемо певање 103. псалма. Не будимо лењи да проучавамо божанску службу и не будемо лењи да дођемо до ње, јер је ово богатство које не треба да добијете великим радом, већ само треба да желите да га узмете и прихватите.

Ако сте приметили грешку, означите дотичан текст и притисните Ctrl+Enter да обавестите редакцију.
Система Orphus